Stres

Autor: Prof.dr Milan Milić

Stres je, medicinski gledano, psihička i/ili fizička reakcija subjekta, nastala kao odgovor na pojačane zahteve za adaptacijom.
Ovi pojačani zahtevi za adaptacijom predstavljaju ono što zovemo stresorima, i oni mogu biti fizičke, psihičke, ili socijalne prirode. Tipičan primer fizičkog stresora bi bila neka fizička bolest ili povreda, psihički stresor bi bio recimo razvod, dok bi primer socijalnog stresora mogao biti gubitak ugleda, ili posla. Stresor je faktički prepreka, izazov, pretnja koja se ukazala ispred subjekta, i za čije prevazilaženje on mora angažovati vanrednu snagu, ili resurse. Nekad se u tome uspe, nekad ne, ali je izvesno da takvo trošenje može po sebi dovesti do oboljevanja subjekta.
Skoro da je nemoguće u ovome ne primetiti nedorečenost po pitanju toga da li je stres onda neki poremećaj po sebi, ili tek mogući uvod u to. Najbliže istini je da je stres normalna reakcija na pojačane zahteve za adaptacijom, ali u nekom trenutku to više nije funkcionalno i predstavlja opasnost po zdravlje. Od tog trenutka stres postaje pucanje u prazno, trošenje bez rezultata, što može biti okvalifikovano kao poremećaj po sebi.
E sad, šta bi to malo preciznije odredilo pojačane zahteve za adaptacijom, odnosno koji to kvalitet i kvantitet oni trebaju imati da bi zaslužili svoje ime?
Na planu fizičkih stresora, objektivno gledano, nije ni blizu isto oboleti od raka, slomiti ruku, ili dobiti sezonski grip. Medjutim, sve to nužno traži dodatno trošenje organizma da bi se sa tim izborio, što zadovoljava kvalifikaciju stresora. Istu gradaciju iz objektivnog ugla, bez mnogo mašte, možete pretpostaviti i kod psihičkih ili socijalnih stresora. Svadja sa prijateljem i svakodnevni mobing na radnom mestu nisu baš uporedivi u psihičkom, kao što gubitak značajne svote novca u kladionici i izloženost javnom medijskom linču nisu uporedivi u socijalnom smislu.
No, iako je sve ove dogadjaje moguće svrstati u stresore, ipak će subjektivni doživljaj osobe biti presudan u proceni da li je po sredi stresor ili ne. Naizgled veliki porazi, gubici, pretnje, ne moraju biti procenjeni kao stresogeni, kao što neki drugi, naizgled mnogo slabiji, mogu biti tako doživljeni. Prema tome, koliko je kod fizičkih stresora jednostavno odrediti ono što je stresor, toliko je takvo odredjenje kod psihičkih i socijalnih stresora maglovito.
Razlog je identifikacija stresora sa pojačanim zahtevom za adaptacijom, što je procena koja, kod ove dve grupe, praktično ne zavisi od stresora samog, već od subjekta. Pošto je ta procena, jednako reakcija subjekta odlučujući uslov, ovde treba odmah dodati da je podela na psihičke i socijalne stresore samo didaktički opravdana. Naime, sve te informacije – stresori iz te dve grupe se obradjuju u psihičkom svetu subjekta, rezultirajući nekom reakcijom. Time se ovi povodi – stresori suštinski svode na psihičke. Naravno da i fizički stresori imaju svoju psihološku obradu, ali tu je psihološka procena dodatak, odnosno nije nužni uslov, nego može samo modifikovati stresnu reakciju organizma.
Simptomi stresa
Simptome stresa možemo najprostije podeliti u fizičke i psihičke.

U fizičke ubrajamo:
• Ukočenost mišića vrata
• Glavobolja
• Bol u ledjima
• Pojačano znojenje
• Stezanje u grudima
• Lupanje srca
• Pojačana peristaltika
• Usporena peristaltika
• Hladni, vlažni dlanovi i tabani
• Kratak dah
• Povišen krvni pritisak
• Ubrzano disanje
• Pojačan ili oslabljen apetit
• Gubitak ili dobijanje na težini
• Svrab po koži
• Suva usta
• Smanjen imunitet
• Stalni umor

Psihička simptomatologija:
• Napetost
• Razdražljivost
• Osećaj bespomoćnosti
• Nesanica
• Teški snovi
• Slaba koncentracija
• Nesigurnost
• Sumnjičavost
• Negativno razmišljanje
• Depresivno raspoloženje
• Bezvoljnost

Svi ovi simptomi mogu (mada retko), ali ne moraju biti prisutni da bi se neka reakcija subjekta definisala stresnom, što onda može uticati na stepen prepoznavanja subjekta da je „pod stresom“.
Tako je nekad u pitanju samo jedan simptom – recimo ukočenost vratnih mišića, pojačano znojenje, ili samo nesanica i sl., ili pak kombinacija nekoliko simptoma. Takodje, ti simptomi ne moraju biti stalno isti, odnosno mogu se menjati i po tipu i po intenzitetu, zasvisno od nivoa stresa. Naravno, to ne isključuje mogućnost da se ne menjaju u trajanju, da imaju neki duži vremenski kontinuitet, što je uobičajeno za stres hroničnog tipa. Dakle, ovo šarenilo simptoma u pojavnom može objasniti probleme u prepoznavanju istih kao manifestacije stresa, no samo jednim delom.
Drugi razlog tome je njihova nespecifičnost, tj. sveprisutnost u mnogobrojnim bolestima, ali i raznim stanjima koja to nisu. Tako fizički simptomi, iako jasni i osvešćeni, zbog te svoje nespecifičnosti često bivaju shvaćeni kao znaci neke telesne bolesti, ili se pak minimiziraju po tipu „premoren sam“, „pao mi šećer“, „nešto sam loše pojeo“, „promena vremena“, „uhvatila me promaja“, itd. Sličnu situaciju imamo i kod psihičkih simptoma, koji imaju i dodatnu teškoću da su nejasniji i teži za osvestiti. Zato se oni uglavnom tumače kao „nervoza“, „loš dan“, „mnogo kafe“, „neispavanost“, itd.
Ovo bi znači bio problem u prepoznavanju da je osoba zaista u stresu, ali postoji i preterivanje na drugu stranu. Tu su, naime, navedena tumačenja ustvari istinita, a ljudi ih pogrešno krste kao manifestacije stresa. Kako onda znati da ste zaista pod stresom, a da ne bude samo floskula koju je danas moderno koristiti?
Prepoznavanje stresa
Postoje dva neophodna uslova da biste prepoznali da ste pod stresom.
Prvi se tiče znanja o tome šta je stres po definiciji, i kako se manifestuje, što ste čitanjem prethodnog praktično zadovoljili. Za mnoge druge poremećaje bi to bila dovoljna orjentacija, ali ne i ovde.
Pored znanja o tome šta je to stres, drugi neophodni uslov je da se bavite sobom. To može zvučati paradoksalno u narcističkoj – sitnosopstveničkoj – nezdravo egoističnoj civilizaciji, koju smo stvorili, medjutim i nije. Svakodnevno se bavimo tim svojim sitnosopstveničkim interesima, svojim željama, svojim planovima, svojim poslom, svojom porodicom, svojom karijerom, ali ne zaista i sobom. U tome nam promiče naše autentično biće, koje smo učinili bezličnim sredstvom za postizanje opšte priznatih vrednosti. Time smo izgubili kontakt sa svojim telom i dušom, ili bar imamo ozbiljne smetnje na vezama.
Ne govorim ovo napamet, ni teorijski, već iz životnog i psihoterapijskog iskustva. Jedan broj ljudi doduše ima prirodnu sklonost da analizira svoje misli, osećanja, postupke, neki čak i preterano, no većina ne. Veliki broj ljudi nije familijarno sa sobom, pa i ne primećuju da jedu i kad nisu gladni, da su stalno umorni, iako ništa posebno ne rade, da im je slaba koncentracija, iako ih ništa ne ometa, i sl.
Da li i vi spadate u ovu grupu? Razmislite. Ako ste se prepoznali u tome, onda ćete vrlo verovatno imati problem da primetite da ste ušli u stresno područje.
Ovo posebno važi za hronični stres, koji je opasniji od akutnog, jer mnogo duže traje, te se vremenom utapa u svakodnevicu, sve dok ne dodje do nekog pravog fizičkog ili psihičkog poremećaja. Obično je povezan sa porodičnim problemima, veoma zahtevnim poslom, dugotrajnim finansijskim teškoćama, težom fizičkom bolešću ili oštećenjem, stalno prisutnom pretnjom gubitka socijalnog statusa, i sl.
Kod akutnog stresa je uočavanje mnogo lakše, mada i on ponekad, kako smo rekli, može biti pogrešno protumačen. Akutni stres inače traje kraće vreme (do par dana) i vezan je najčešće za pojačan pritisak na poslu, trku sa nekim rokovima, pojačanu fizičku aktivnost, neki ozbiljniji konflikt, gubitak značajnije materijalne vrednosti, i sl.
Kako god, samo uz ova dva uslova možete odvojiti žito od kukolja, tj. razlučiti da li ste danas samo ustali na levu nogu, ili postoji nešto što vas muči i ustvari je stresna reakcija. No šta je psihološka pozadina tog mučenja, šta je u osnovi pojačan zahtev za adaptacijom? Pomenuh da je to prepreka, pretnja, ili već, ali čemu?
Psihološka pozadina stresa
Epistemološka terapija, u osnovi stresa vidi pretnju nekim našim aktivnim potrebama. Aktivne potrebe su one koje su nezadovoljene, što je po sebi pasivna pretnja, ili one koje zovem ugroženim, gde postoji aktivna pretnja njihovom zadovoljenju ili pretnja gubitkom realizovanog zadovoljenja.
Kod stresa je po pravilu u pitanju aktivna pretnja, i to je upravo ono što nazivamo pojačan zahtev za adaptacijom ili stresor. Rekoh da i zadovoljena potreba može biti predmet pretnje, ali ne zato što bi se postignuto zadovoljenje moglo ikako oduzeti kao takvo, jer je ono trajno sačuvano u biću. Tu je pretnja indirektna, preko onih pojavnih elemenata, koji evidentno potvrdjuju realizovanu potrebu, i čije bi gubljenje moglo ugroziti zadovoljenje drugih potreba.
Ovo poslednje je uvek malo nejasno, pa evo primera. Potrebu za znanjem i uvažavanjem sebe može zadovoljiti, recimo, završetak fakulteta i doktorata u toj oblasti. Sticanjem znanja i ovih diploma subjekt može zadovoljiti navedene potrebe do stepena dovoljnog, i to je trajna kategorija. Nikakvo oduzimanje diplome i osporavanje od strane drugih ne mogu promeniti taj postignuti status pred sobom, ali to može ugroziti druge potrebe subjekta – za uvažavanjem od strane drugih, za novcem, ljubavlju, moći, i sl. Zato ovaka vrsta aktivne pretnje takodje može biti povod za stresnu reakciju.
Bez obzira, dakle, da li je po sredi prepreka koja deluje nesavladivo, ili izazov na koji subjekt ne nalazi odgovor, sve se ne na kraju svodi na neku aktivnu pretnju zadovoljavanju njegovih aktivnih potreba. Na tu pretnju subjekt reaguje stvaranjem odredjenih simptoma stresa, koji opet nisu ništa drugo nego motivi za prevazilaženje te iste pretnje.
Jer, šta bi drugo mogli biti? Pošto su u našem psihičkom svetu osećaji i osećanja motivi koji nas pokreću, kad pogledate simptomatologiju stresa šta drugo vidite sem njih? Jednostavno, biće nema drugi način da se oglasi sem na taj način, bilo da je zadovoljno, nezadovoljno, ili ugroženo. Svakako da to ide preko naših procenjivača, no konačni skor je motiv za delovanje po toj dinamici u biću.
Pritom treba primetiti da su gore navedeni simptomi u formi osećaja u telu, ustvari samo telesne manifestacije osećanja, jer je stres o kome ovde govorimo primarno u sferi psihičkog. Hoću reći da stres kao čisto fiziološka reakcija na neko fizičko oboljenje ili povredu ima svoj legitimitet, ali nam nije ovde tema. Tek kada takva vrsta stresora ima i psihičku stresogenu reakciju, onda to ulazi u sferu našeg interesovanja. Obično, ili čak po pravilu, to biva kod svakog ozbiljnog fizičkog stresora, pa možemo reći da su i takve vrste stresnih reakcija na našem terenu.
Primera radi, neka teška upala pluća će dovesti do povećanja sedimentacije, skoka belih krvnih zrnaca, povišene temperature, kašlja, itd., no neretko će to biti praćeno i strahom, neraspoloženjem, nekad možda besom, ili netrpeljivošću, ili već. Medjutim, primarno interesovanje nam je ovde vezano za stresore psihičke prirode, koji proizvode odgovarajuće emocije kao odgovor, i sledstvenu telesnu pratnju, koja se može pogrešno tumačiti kao osećaj po sebi.
* * *
I kad smo kod tih emocija kao reakcije na neki stresor, s obzirom da smo videli da je tu uvek po sredi pretnja zadovoljenju subjektovih potreba, obavezne procene u pozadini stresa će ići u pravcu stvaranja neke iz grupe „besnih“ emocija ili emocija povezanih sa strahom. To znači da će takve emocionalne reakcije činiti osnovnu emocionalnu potku, što ne isključuje mogućnost da se na njih nadograde i drugi emotivni sadržaji, zavisno od tipa stresora i trajanja stresne reakcije.
Gubitak posla, recimo, može biti pretnja zadovoljenju mnogih važnih potreba subjekta, što će, pored ovih osnovnih, verovatno proizvesti i druge emocije, tipa nezadovoljstva, razočaranja, tuge, očaja, povredjenosti, itd. Svi ti emotivni sadržaji će motivisati na odredjena činjenja u svrhu prevazilaženja pretnje, što će obojiti simptomatologiju i ponašanje subjekta u stresu.
Mislim da je to sve jasno. Ono što je ostalo da pojasnimo je značaj stresa u otkrivanju neke istine o nama, odnosno onoga što stres čini važnim u sveukupnoj psihičkoj dinamici. Rekao sam u uvodu da je stresna reakcija nešto što često ostaje neprepoznato, a i kada se uoči, vrlo retko subjekt dodje do neke kvalitetne spoznaje koju mu stres šalje. To može napraviti veliku štetu subjektu, jer ostavlja prostor za razvoj ozbiljnijih psihičkih problema. Pošto sam to već pominjao i može izgledati da nemam nikakve opipljive argumente, nego hoću da vas ubedim prostim ponavljanjem da je to tako, evo jednog primera iz života.
* * *
Oslobodjena od suvišnih detalja, priča jedne moje pacijentkinje ide ovako. U poznim je srednjim godinama, udata, dvoje odrasle dece, zaposlena. Dobar deo života joj je prošao u negovanju bolesne majke, zatim sestre, da bi skoro mužu bio dijagnostikovan tumor, što je pokrenulo ozbiljnu stresnu reakciju.
Dolazi sa žalbama na napetost, glavobolje, slabo spavanje, gubitak koncentracije, strah, plačljivost, što obrazlaže velikom brigom za muževljevo zdravlje. Shvatam da je reč o stresu koji je prešao granicu funkcionalnosti, odnosno onom koji je iz mobilizacije dodatnih resursa, prešao u fazu iscrpljivanja.
Spontano iznosi da je i mužu, kao i svim drugima dala toliko sebe, toliko se žrtvovala, da ne zna „dokle više sve te muke treba da trpi, šta je ona Bogu zgrešila“. Uočavate li potencijalnu kontradikciju? Strah za muževljevo zdravlje, nasuprot sažaljenju nad samom sobom. To se baš i ne uklapa, ali idemo dalje.
Kroz razgovor navodi kako je u poslu bila uvek cenjena, kako je mogla mnogo više napredovati da nije morala da odsustvuje zbog nege svojih bližnjih. Isto tako navodi kako je mužu posvećena, kako ga voli, kako trči s posla da mu postavi ručak da se on ne bi ljutio, da je ne bi kritikovao. Opet kontradikcija – radi zato što voli ili radi zato što se plaši se grdnje?
Tu se nadovezuje tema krivice, koju sada oseća prema njemu, jer ne zna da li čini maksimum da mu pomogne, da li će joj on to prebaciti. Sličnu krivicu je osećala i prema majci i sestri, iako je učinila sve što je mogla za njih. Nova kontradikcija – čini sve što može, ali nije uverena da je tako i oseća krivicu!?
Finalna nelogičnost: muž je otišao na dogovor za operaciju, ona čeka i drhti, ne sme da ga pozove telefonom. Plašila se, kaže, da bi bio besan zbog tog uznemiravanja, s obzirom da je rekao da će je on zvati. Setite se da je primarni razlog njene uznemirenosti okvalifikovala kao brigu da će on umreti, te nema logike da je brine neka njegova nervozna reakcija.
Ne čini li vam se da bi ova žena mogla dosta saznati o sebi, ukoliko bi bila spremna za to? Istina, verovatno joj se to ne bi svidelo, ali bi imala šansu da nadje kvalitetnije rešenje za svoje probleme, i prevenira teže posledice. Jer kuda vodi ovo prilično providno samolaganje?
Ona očigledno godinama ugrožava svoje aktivne potrebe za samorealizacijom, da ne bi izgubila naklonost drugih ili imala loše mišljenje o sebi. No ona to tumači kao delovanje iz ljubavi prema njima, što ne prolazi kao istina u biću, i odatle osećanje krivice. Isto tako, aktuelni strah za muža je najvećim delom strah od toga da će ponovo biti osudjena na odricanje od svog zadovoljenja, kroz njegovo negovanje do kraja života, što uključuje i neosvešćeni bes prema njemu. Svaka njegova kritika faktički leže na tu istinu, pošto je istina da njeno biće pati zbog sebe, a ne zbog njega, kao što je to bilo sa majkom i sestrom. Na to se onda lako uveže i doživljaj da ne čini sve što može da bi mu pomogla, i strah da će je moriti krivica do kraja života.
Ne, ja ovim ne kažem da ona ne voli svoje bližnje, da joj nije stalo do njih, već samo da to nije glavni dinamički osnov stresa u kome se našla. Nije, dakle, primarna pretnja gubitak muža, već ponovno ugrožavanje njenih potreba za samoostvarenjem, za slobodom da uživa u stvarima koje nju ispunjavaju. Na drugoj strani, realizacija takvih potreba – kroz angažovanje dece, ili nekog drugog da ga neguje – bi ugrozila njenu potrebu da uvažava sebe i da je drugi uvažavaju, da je deca i drugi osude i odbace, da je ne vole. Tek na kraju, potencijalna smrt muža stoji kao pretnja samoćom i gubitkom kakvog takvog zadovoljenja potrebe za ljubavlju i sigurnošću.
Ovakav dinamički zaplet stvara mešavinu emocija ljutnje, besa, strepnje, zabrinutosti, nade, krivice, tuge, očaja, čije manifestacije i predstavlja navedena simptomatologija stresa u kome se našla.
Tragom tih osvešćenih i neosvešćenih emocija, ta žena bi, kako rekoh, mogla doći do važnih spoznaja o sebi i svom životu. Ako bi imala snage da tako otkrivene istine inkorporira u svoje znanje, tj. da one zažive u njoj, bila bi u mogućnosti da napravi odgovarajuće izbore i svede stres na onaj nivo koji je funkcionalan. Prevedeno, to bi značilo da spozna sledeće:
1. Svako ima potrebu i pravo na realizaciju sebe, ili ide ka sopstvenoj nesreći.
2. Sopstvena nesreća, u konačnom ishodu, nikog neće usrećiti (neprijatelje ne računam).
3. Pravi uzrok njenog aktuelnog stresa čine unutrašnji sukobi njenih aktivnih potreba, a ne bolest muža po sebi.
Takvo znanje bi moglo biti početak vraćanja stresa na nivo rešavanja onoga što realno predstavlja pretnja koju bolest muža nosi, odnosno na funkcionalni nivo regovanja. U jednoj reči, to znači slobodu da se bez krivice naprave odgovarajući izbori. Ukoliko pak osoba ne bi imala dovoljno motiva da raskrinka svoje laži, ono što bi sledilo je dalje iscrpljivanje, sa velikom šansom za ulazak u sledeću fazu pogoršanja njenog stanja. Obično je ta sledeća faza ono što zovemo kriza ili poremećaj prilagodjavanja.
Zaključak
Zaključujući, podvukao bih ponovo da je stres, kao biološka reakcija kojom se adaptiramo na nove zahteve, i koristan i neizbežan, ali trebamo biti sposobni da uočimo trenutak kada to postaje pretnja po sebi. Bilo da, kao u akutnom stresu, ugrožava većim intenzitetom, ili kao u hroničnom, dugim trajanjem iscrpljuje naše resurse, mi smo ti koji to trebamo uočiti. Odnosno, mi smo ti koji moramo biti spremni da prepoznamo istinu viškova laži koje ga mogu učiniti pretnjom po sebi, da bi prevenirali dalje komplikacije.