Prihvatanje nečega što svakom pametnom deluje razumno uopšte nije laka stvar, kako bi se to očekivalo. Čak i kada neka istina ogoljeno stoji pred nama, opet je većina samo deklarativno usvaja, i na tome se sve završava. Neprihvaćena u njihovom biću, ona ostaje da lebdi na nivou razumljenog, nedelotvorna i jalova. Zašto je to tako? Zašto ne prihvatamo te neke istine, nova kvalitetna saznanja, kada bi to bilo dugoročno mnogo bolje za nas? Da li mi ustvari želimo da nam trajno bude loše, da patimo, budemo napeti, gubimo živce za gluposti, zagorčavamo sebi život na razne načine?
Odgovori na ta pitanja su, po meni, najvažnija tema u psihoterapiji. Nije veliki problem, ni velika nauka utvrditi šta je realno, pa čak ni šta je istinito u meri dostižnog, ali zašto se to ne (usvaja)? Stručno se taj problem objedinjuje u terminu otpor, koji se u praksi, u najkraćem, definiše kao ponašanje pacijenta koje se smatra antiterapijskim.
Van psihoterapijskog setinga, odnosno ordinacije, to ljudi krste kao tvrdoglavost, ponos, stid, inat, glumljenje paćenika, prepotentnost, da ne pominjem teže reči tipa kreten, budala, idiot i sl. Koliko smo samo puta to sami sebi rekli, a koliko tek pomislili ili rekli za druge? Ovo ne znači da podržavam takve kvalifikacije, pogotovu zadnje pomenute, već samo priznajem njihovo postojanje i samim tim njihovu životnost.
Pokušaću da objasnim zašto se, po meni, sve ovo dogadja.
Prvo, svaka promena, koju bi neka nova spoznaja zahtevala, je po sebi nepoželjna već na nivou čiste fizike. Naime, sa energetskog aspekta, ona troši više energije nego ostajanje na istom, i to joj je minus za naš sistem. Pošto sva živa bića, pa tako i čovek, teže da uz minimalan utrošak energije dobiju najviše, pomeranje iz nekog stanja mora proći prvo tu neosvešćenu energetsku procenu da bi se dogodilo.
Drugo, svako od nas ima svoj genetski kod koji u odredjenoj meri limitira mogućnosti za promenu. Kao što ne možemo svi trčati kao Usein Bolt, tako i mentalni sistem ima svoja ograničenja. Tu prvenstveno mislim na razum i um, koji nemaju isti kapacitet kod svih ljudi.
Treće, promena kao takva uvek podrazumeva neizvesnost, jednako rizik, što niko baš ne preferira. Većina ljudi jako voli sigurnost, makar ona i ne bila za njih previše afirmativna, po principu „vrapca u ruci i goluba na grani“. Reč je o obrascima u ličnosti, koji su nekada davno uspostavljeni kao modeli zadovoljavanja naših potreba u svetu, i ma koliko manjkavi bili, oni su ipak kroz vreme osvojili naše poverenje.
Četvrto, pored rizika koji donosi svaka promena generalno, postoje i specifični rizici, čitajte strahovi, kao što su npr: strah od toga da će proces promene „ustalasati vodu“ i izneti na površinu nešto što ne želimo da osvestimo“, ili strah da nećemo uspeti u tom pokušaju da se menjamo.
Ovo bi bili osnovni stubovi otpora promeni kod ljudi. Naše mogućnosti uticaja na prva dva su nesignifikantne, pa se u teorijskim razmatranjima i praktičnom delovanju usmeravamo na one preostale, koji predstavljaju različite forme ne-znanja, odnosno laži o sebi, svetu, životu.
* * *
Počnimo od rizika koji nosi promena uopšte. Da bismo se snašli u svetu oko nas mi tokom života stvaramo neke, nazovimo ih, orijentire ili oslonce. To su specifični obrasci odnosa prema sebi, drugima, životu uopšte. Govorimo faktički o onom konstruktu sveta koji se počeo stvarati kada se pojavio doživljaj odvojenosti od sveta, dakle pojmom samosvesti. Ovako formirane relacije omogućavaju čoveku doživljaj stalnosti, izvesnosti, identiteta čak i realiteta, jer realnost prepoznajemo samo u odnosu na nešto van nas, na neku drugu tačku.
Zato smo jako vezani za bliske ljude, prostor ili podneblje u kome živimo, neke svoje navike, svoju sliku u ogledalu. Naravno da to proizvodi doživljaj sigurnosti odnosno kontrole, koji je naravno lažan, pošto sve teče i sve je u stalnoj promeni. Zbog potrebe za tom laži mi je često držimo neosvešćenom. Kako promena preti narušavanjem ove sigurnosti, javlja se neodredjen strah, koji zovemo strah od neizvesnosti (kao da pa živimo u izvesnosti).
Mnogi, naime, misle da imaju potpunu kontrolu nad svojim životom, pa ne prihvataju nikakve rizike. Istina je da niko od nas nema tu punu kontrolu, ustvari, kada bi poredili ono što možemo i ne možemo kontrolisati rezultat bi za nas bio poražavajući. Ne možete biti sigurni sto posto ni da ćete biti živi za deset minuta, a kamoli nešto drugo. To čime ljudi sebe zavaravaju stručno se zove doživljaj pseudokontrole, no kako prija i ušuškava mi ga podržavamo, uveravamo sebe da stvarno imamo tu moć.
Psihoanalitičari bi na sve ovo dodali i podsvestan strah od raznih potisnutih htenja koja stalno teže da se probiju, a koja takodje stalno kontrolišemo. Promena, ustvari, ima elemente krize koja je ispod praga okidanja ili, drugačije rečeno, svaka promena je mala kriza.
Kao i neke druge iracionalnosti i ovaj otpor promeni je deo opreme inherentne čoveku, što ga, tako gledano, čini normalnim i vrlo žilavim za raskrinkavanje. Fakat je da to nije do kraja ni moguće za veliku većinu, jer bi recimo prava spoznaja da svakog časa, recimo, može da nas nema, ozbiljno dovela u pitanje naše mentalno funkcionisanje, ali je smanjenje rigidnosti na tom planu nužno.
Hoću reći da otpori imaju svoju svrhu, oni nas donekle čuvaju od nama teško prihvatljivih istina koje promena nekad zahteva. Medjutim, kao što odelo štiti od hladnoće, tako pretvaranjem u oklop više smeta, nego što koristi. Upravo je to slučaj sa tvrdokornim otporima. Verovatno vam ovo zvuči dosta apstraktno, no bojim se da ne može biti drugačije opisano.
Jasno vam je, dakle, da ljudi apriori ne žele da se menjaju, plaše se promene i to je praktično normalno. I inače, sem neke teže psihopatološke simptomatologije, svi otpori o kojima ovde govorimo mogu se takodje uokviriti u normalnost kao statistički prosečnu perspektivu.
Prethodno smo se bavili generalnim aspektima te vizure, a sada prelazimo na neke konkretnije forme otpora. Odnosno, videćemo koje tipične pojavne oblike preuzima generalni stav „želeo bih da rešim problem, ali ne bih da se menjam ako je ikako moguće“.
* * *
Vrlo niska tolerancija na frustraciju ili diskomfor anksioznost – Česta, verovatno i najraširenija forma otpora, u literaturi se pominje i kao LFT (low frustration tolerance). Reč je o sniženoj sposobnosti trpljenja neprijatnosti koju nosi proces promene, tj. proces dolaska do pravog znanja o sebi i svetu. I iako nema čoveka, koji ne zna da je promena teška stvar, opet veliki broj ljudi očekuje da bude laka. I ne samo da očekuje, već i zahteva, veruje da ne bi smela biti teška, da je to suviše mučno, te da oni to ne mogu podneti. Zbog toga su na terapiji nedisciplinovani, odlažu sprovodjenje dogovorenog, a sve uz maestralne izgovore.
To je i van problema otpora njihov uobičajeni životni stil, oni ne biraju lakši put do cilja, što je i poželjno, nego im je jedini cilj da im bude lako u životu. Spremni su da odustanu od borbe, ako će makar malo da boli. Na nesreću, život je nespojiv sa potpunim odsustvom bola, pa koliko god bežali on ih stiže. Ovo je sasvim logično kada znamo da naše biće ne može ostvariti svoje potrebe u svetu bez odredjene cene, s obzirom da je svet mesto gde ostvarujemo svoje potrebe, ali i više od toga naše ograničenje ili limit.
Kada više ne mogu da pobegnu i pritom normalno žive, traže pomoć da tu bol izbegnu. Paradoksalno, jedino što im se može ponuditi kao lek, a da vredi, jeste suštinski isti taj bol, odnosno istinita spoznaja da u ovom svetu nema ništa džabe. No, kako je to njihovom biću neprihvatljivo, zbog slatkih laži u kojima se uljuljkalo, eto otpora. Naravno da je tu faktički reč o življenju u ličnim istinama, u ne-znanju, koji smo malopre definisali.
Nedostatak vere u sebe – Po mojoj proceni drugi po redu tip otpora na skali učestalosti. Ovi ljudi se lako obeshrabre, krenu dobro, no na prvom neuspehu posustanu i krenu u samosažaljenje ili samookrivljavanje. Oni veruju da na putu uspeha nema padova, sve mora da teče glatko, inače je to ustvari put neuspeha kojim je onda besmisleno ići.
Kao i kod prethodnih i ovde je često reč o životnom stilu, životnoj filozofiji gubitnika. Prepoznaju se kao osobe za koje stičete utisak da prosto traže razlog da ne uspeju, umesto načina da postignu skor. Drugim rečima, oni toliko sumnjaju u sebe da su otvoreni samo za potvrdjivanje istog. Kako je put promene, kao i svaki novi put, nužno vezan za poneki promašaj, to za njih otvara obilje hrane za jačanje otpora, odnosno potvrde da oni nemaju potrebne kvalitete za tako nešto. Obično iza toga stoje visoki stanadardi u „idealnom Ja“, koje nikada nisu dostigli da bi mogli imati poverenja u sebe.
U radu sa takvim pacijentima obično koristim jedan dobro utemeljen paradoks. Naime, kažem, da ako promena teče bez problema, ako napreduju bez ikakvih padova, ja to smatram vrlo sumnjivim. Baš volim da ima poraza, problema, neuspeha, jer samo tako znam da zaista uče sa razumevanjem, a ne napamet. Kako im to pojašnjavam?
Kažem im da se u početku terapije neretko dogadja da ljudi visoko polete. Pod utiskom da ih neko razume i podržava, često fascinirani terapeutom i njegovim znanjem, znači bez adekvatnog razumevanja suštine, neki pacijenti krenu vrtoglavo da napreduju. To je ono progutano i nesažvakano, nekritično prihvatanje tudjih stavova kao svojih, što uobičajeno zovemo sugestivnim delovanjem terapeuta. Drugi razlog je potreba da ugode terapeutu, i tako osvoje njegovu naklonost, pa time i neki bod u borbi za vrednovanje sebe.
Logično je pretpostaviti da se ovo posebno često dogadja baš kod ovih pacijenata koji su u stalnom kašnjenju za svojim standardima, koji ne vole sebe i ne veruju sebi. No, kao i sve što nije prošlo u biće kroz formu kvalitetnog opravdanja neke istine, i verovanja u to, to će biti tek privremeno rešenje. Bezbroj puta sam, nažalost, u praksi video te vrtoglave terapijske uspehe iza kojih su sledili dramatični padovi. Zato u ovom slučaju treba biti oprezan, i suočavati pacijenta sa njegovom nekritičnošću.
Strah od uspeha – Čudno, a možda i nije. Ako uspeh znači gubitak ugadjanja okoline, preuzimanje veće odgovornosti, nova očekivanja, onda bi to ipak mogao biti i neuspeh. Nekad jasno prepoznavanje, a nekad samo osećaj da uspeh može završiti na njihovu štetu proizvodi dovoljno straha za sabotiranje promene.
Posebno zanimljiv slučaj predstavljaju osobe koje su odavno usvojile „zabranu na uspeh“, pošto bi to ugrozilo njihove relacije sa bitnim drugima. Sigurno vam je poznata ona izreka da će vam ljudi oprostiti sve, sem uspeha. To ima smisla, najpre zato što ih podseća da oni to nisu postigli. Tome možemo naći opravdanje u jednoj tragičnoj istini ili pravilu, koje važi u svetu ljudi (za razliku od sveta Boga), gde je pokret ka sebi, u ovom slučaju ka uspehu, uvek uskraćivanje drugome. Tako ne bi trebalo biti, ali tako jeste.
Strah od razotkrivanja – Neke osobe nisu spremne, često ni sebi, mnogo manje drugima, da otkriju svoje slabosti, stide se. Nikome nije posebno prijatno da to čini, naročito pred nepoznatom osobom kao što je terapeut, ali je to prosto neophodno. Bez tih slabosti, ili preciznije istina koje osoba ponekad krije i od sebe, ništa se ne može učiniti. Put do istine je prosto težak i kada se osoba trudi, nekmoli kada sam sebe sabotira.
Njegovo veličanstvo gospodin Savršeni – Tvrd orah! Obično uspešni, socijalno kompetentni, inteligentni, elokventni, načitani. Vešto skrivaju podozrenje i nepoverenje prema tudjoj pameti, iskreno uopšte ne veruju u nju. Iako imaju problem koji ih je naterao da traže pomoć, prihvatanje predloga za promenu direktno ugrožava njihovu sliku o sebi. Zato se bore srčano do kraja, ili prosto odustanu od terapije.
Zato sam retko pokušavao da ih ubedim da niko sem Boga nije savršen, već sam nastojao da ih dovedem dotle da sami to zaključe. No i tim putem se ne mogu pohvaliti nekih uspehom sa tim osobama. Oni jednostavno dolaze da bi sebi i drugima potvrdili da su u pravu, i nikakva promena im nije ni bila na umu od samog početka.
Samokažnjavanje – Ovi ljudi se more krivicom, pošto nikada nisu uspeli da prihvate sebe takvima kakvi jesu. Stoga im zasluženo sledi večita osuda, te bi popravljanje njihovog stanja, oslobadjanje od tegoba, direktno umanjilo „pravednu“ kaznu. Zato se bore da im ne bude bolje i ako se to prvo ne razreši teško da može biti napretka.
Paradoksalno, obično za druge ljude imaju razumevanja, uvažavaju njihovo pravo da ne budu „superheroji“, pa je to koristan argument u borbi sa ovim ne-znanjem.
* * *
Na kraju, generalno mogu reći da se iza svih ovih otpora u suštini krije borba izmedju laži i istine. Detaljno sam tu temu razradjivao u svojoj, još neizdatoj knjizi Lečenje istinom, gde sam elaborirao ovu žilavost i lukavost laži. Naime, kako su i nastale iz naše potrebe da izbegnemo bol istine, one se drže tog benefita koji imaju kod nas i stalno igraju na tu kartu. Stoga je krucijalno poljuljati njihove pozicije upravo preipitivanjem dobiti koju donose. Po meni najbolji put za ovako nešto je epistemološka terapija, kao eksplicitni model za genocid nad lažima u našem životu.

Autor: Prof.dr Milan Milić