Da li ste se, i kada, zaista zapitali da li je vaše “ne mogu” ustvari “neću”, i obrnuto? Ako niste, onda izvesno ne shvatate važnost ove distinkcije. Pa čak i da jeste prepoznali njen značaj, i postavljali sebi takva pitanja, da li ste sigurni da ste našli pravi odgovor? Odnosno, možete li uvek izvesno odrediti kada nešto stvarno nećete, a kada ne možete?
Ako ste u potrazi za istinom, verujem da ste se našli u nedoumici. Ja svakako jesam, i to u trajanju. Iako se odavno bavim svojim “neću” i “ne mogu”, jer znam zašto mi je to bitno, i dalje mi se dogadja da u ovoj temi ne mogu (ili neću) da odvojim istinu od laži. Bar je tako kada je reč o praktičnom životu, mada tu ni teorijski stvari ne stoje sjajno.
Dobro, reći ćete, neka sam ja i u pravu, ali zašto nam je to uopšte važno?
* * *
Mislim da je taj značaj razlikovanja izmedju “ne mogu” i “neću” najvidljiviji u svakodnevnoj praksi psihoterapeuta. Naime, neretko nam se javljaju ljudi sa nedoumicama oko važnih izbora u životu, odlaganjima u rešavanju problema, raznim neostvarenim željama, ambicijama, ciljevima. Najveći broj medju njima ne može da shvati zašto “ne mogu” da naprave neki izbor, ili ako su odabrali, zašto ne istrajavaju u tome.
Vidite, oni dolaze sa spremnim “ne mogu”, i očekuju da se kroz psihoterapijski rad to “ne mogu” pretvori u “mogu”. Skoro niko, iz mog iskustva, ne dolazi sa pitanjem da li je to jedno stvarno “ne mogu”,ili prosto “neću”? Uopšte ne otvaraju to pitanje, što bi bila mnogo bolja početna pozicija. Zašto?
Pa zamislite da neko ko je godinama usamljen, i želi da ostvari bliže relacije sa ljudima, dodje do saznanja da nije reč o tome da to ne može da promeni, nego ustvari neće. Recimo, neće da poradi na svom fizičkom izgledu, da razvije neka interesovanja, da se učlani u neki sportski klub ili plesnu školu, da bude prijatniji u kontaktu sa ljudima, i sl. Jednom rečju, neće da učini ništa što bi ga učinilo zanimljivijom, privlačnijom osobom, niti išta što bi ličilo na pokušaj približavanja ljudima.
Ukoliko se taj neko utvrdi u ovoj istini, tj. prepozna i poveruje da neće, a ne da ne može, njegov problem usamljenosti prestaje to da bude. To postaje činjenica, i on onda nužno mora ili prihvatiti cenu usamljenosti, ili prionuti na promenu koja bi dovela do realizacije te želje.
Isto tako će – pod uslovom da je pitanje da li ja to nešto “neću” ili “ne mogu” otvoreno – prosvetljujuće delovati i spoznaja da to osoba zaista ne može.
Primera radi, kod osobe može postojati sukob izmedju snažne potrebe za autonomijom, koja je suprotstavljena potrebi za pripadanjem, što onda pravi nemoguću misiju u smislu trajnijih veza sa ljudima. Drugi čest slučaj je nesklad izmedju naučenih i usvojenih standarda na jednoj, i onoga što osoba realno može, na drugoj strani. Odnosno, osoba ne može da dostigne svoje standarde –recimo da bude duhovita, dominantna, prepametna – te ona ona sama sebe odbacuje, i time osudjuje na usamljenost. Svakako da ovo dalje vodi u suočavanje sa “neću” sebe da prihvatim ovakvog, ali je izvor problema u onome što “može” i “ne može”.
Ne bih se ovde bavio spoljašnjim limitima, kao daljim razlozima za “ne mogu”, jer su oni generalno mnogo redji i jednostavniji za utvrditi. Hoću da kažem da se niko neće žaliti na usamljenost ako živi sam na nekoj planini, ili je čuvar svetionika. Pa čak i ako se žali, tu stvari stoje vrlo jasno. Zato će sve što sledi razrada ovog razlikovanja sa pretpostavkom da evidentnih spoljašnjih limita nema.
Očigledno je, dakle, da je razlikovanje izmedju ove dve negacije veoma značajno, no kako to uraditi, kako odvojiti jedno od drugog?
* * *
Podjimo od onoga što bi teorijski za nas bilo nemoguće, i upitajmo se šta bi to bilo? Pomenimo najpre ono što se podrazumeva kao takvo, da bismo imali neki početni etalon. Recimo, ne možemo da letimo, da čitamo misli drugim ljudima, da se teleportujemo na mesec, da izdržimo po vodom deset minuta bez kiseonika, i sl.
Gledajući ovo kao eksplicitno “ne mogu”, koje je toliko jasno da se oko toga i ne pitamo, koje su to druge svakodnevnije situacije u kojima “ne mogu” takodje čvrsto stoji? Pa, na primer, svima je jasno da ne možemo trčati ukoliko nam je noga slomljena, ne možemo čitati normalan tekst bez naočara ako nam je dioptrija plus 5, ne možemo voziti auto ako ne znamo da menjamo brzine, ne možemo držati fluentan govor ako smo pre pola sata vadili zub sa anestezijom, itd.
Kada bismo hteli da iz ovih primera izvučemo neki princip, neko merilo koje bi nam moglo služiti za odredjivanje realnog “ne mogu”, mogli bismo se poslužiti distinkcijom izmedju nužnog i dovoljnog uslova.
Nužni uslov bi se, u ovoj priči, mogao definisati kao onaj bez koga nema nikakve mogućnosti da se nešto učini, ali on nije dovoljan da bi se to učinilo. Dovoljan uslov bi opet bio onaj koji mora postojati uz nužni uslov da bi se sprovelo neko činjenje, i on može biti jedan ili ih može biti više. Recimo, mi možemo imati dve zdrave noge kao nužni uslov za hodanje, ali to ne znači da ćemo i hodati. Za to bi nam bio potreban dovoljan uslov, koji bi u ovom slučaju skupno mogao da se nazove motivacija za hodanje.
Prema tome, možemo reći da ako neko poseduje nužni uslov, i nešto navodno “hoće”, ali “ne može”, on je u laži. Odnosno, njemu fali dovoljan uslov –motivacija, i to je onda neupitno jedno “neću”. Na drugoj strani, tek ako smo sigurni da nužnog uslova nema, tek tada je to legitimno “ne mogu”.
* * *
Teorijski, to je nesporno tako, ali koliko je to upotrebljivo u praksi? Možemo li kod svake osobe sa sigurnošću utvrditi da li ona ima ili nema nužni uslov? Odnosno, kako biti načisto da li neka “zdrava i prava osoba” “neće” ili “ne može”: da završi fakultet, nauči matematiku, skine višak kilograma, ili postane empatičnija, tolerantnija, asertivnija osoba, da više uvažava sebe i druge, da postigne uspeh u nekom poslu, i sl.? Pritom vas podsećam da u svemu ovome pretpostavljamo da ne postoje objektivni spoljašnji limiti, nego je sve do te konkretne osobe.
I čim nema objektivnih zapreka od spolja, uobičajeno se misli da onda svako može da završi fakultet, ako ima prosečnu pamet i želju da to uradi. Isto važi i za savladavanje matematike, bar u onom osnovnom školskom smislu. Slično tome, teško bi bilo ko prihvatio da neko ne može da skine višak kilograma, ako nema neki hormonski problem. Na isti način bi se mnogi složili da svako “normalan” može, ako hoće, da postane asertivniji, tolerantniji, empatičniji, da više uvažava sebe, i sl.
Sve ovo deluje vrlo logično, jer postoji ono što ja zovem “generalni nužni uslov”, tj. ono što ljudi prepoznaju kao opštu sposobnost. Zato smo svi skloni da osobe koje kažu da ovo “ne mogu” kvalifikujemo kao “lenje”, “neodgovorne”, “bezobrazne”, folirante”, jer eto imaju sve, ali im nedostaje “dobra volja”. Drugim rečima, oni to “neće” i tačka. No da li je to baš tako?
E pa nije, pošto ljudi nisu isti, i onda generalni nužni uslov može da se primeni samo kao nešto što bi bilo verovatano. Svaki čovek ima svoje individualne limite dokle može da trpi bol, da radi, da uči, da empatiše sa drugima, itd. Zbog toga se ovde moramo držati principa koji je obrnut od one pravne floskule da je “svako nevin dok se ne dokaže suprotno”. To jest, ovde treba da važi stav da neko “može” sve za šta poseduje generalni nužni uslov, dokle god se ne dokaže da ga nema, tj. da je reč o individualnom limitu.
Dobro zvuči, ali kako implementirati ovaj princip? Kako dokazati da je reč o tom individualnom limitu?
Direktan pristup je tu nemoguć, jer nema čoveka koji je potpunom znanju o svojim limitima, niti je izmišljen skener koji bi uslikao ljudsku dušu. Zbog toga moramo koristiti indirektan pristup, i to preko utvrdjivanja prisustva ili odsustva “dobre volje” da se nešto učini, jer je ona vidljiva u pojavnom. Nažalost, ni tako ne možemo postići izvesnost, ali boljeg načina nema.
Šta je onda ta čuvena “dobra volje”, kako nastaje, i kako nam može pomoći u ovome?
“Dobra volja”
Većina ljudi “dobru volju” definišu prosto kao odluku da se nešto pametno učini, i onda istraje u tome. Time oni impliciraju da “dobra volja” nastaje promišljanjem i odabirom odredjenog puta. Ja bih to ocenio kao idealizaciju naše prirode, nastalu usled nedostatka emocionalne pismenosti. Naime, uticaj našeg razuma i uma u našim izborima se svodi samo na predloge, koji mogu biti usvojeni ili odbijeni. Ukoliko su uverljiviji, njihov uticaj će biti veći, ali odluka je uvek na našem biću.
Mislim da je ovo jasno svima koji su čitali moje knjige, no zbog onih koji nisu, ovde ću nabaciti samo neke fakte.
Najpre, sigurno ćemo se složiti da nema normalnog čoveka na ovom svetu, koji ne bi mogao da osmisli (funkcija razuma i uma) najracionalnije rešenje za sebe u nekoj situaciji. Pazite, “za sebe”, dakle prema onome što njegova pamet može da iznedri. Isto tako, nema ni onoga ko ne bi postupio po tome što je procenio da je za njega najbolje, najmoralnije, najpametnije, najkorisnije, i sl. I ako je tako, a jeste, zašto onda to ne biva? Zašto često nemamo “dobru volju” da sprovedemo ono što nam je naša pamet osmislila?
Očigledno zato što ta “dobra volja” ne zavisi od naše glave, tj. ne može se svesti samo na potvrdu da osoba razume šta je to dobar izbor za nju. Šta onda nedostaje? Imate li neku ideju? Da ne dužim, ono što nedostaje jeste verovanje u te opravdane istine, što bi dalje kreiralo osećanja (emocije) kao motive za odredjena činjenja. Iz toga sledi da osoba veruje u nešto drugo, nešto što nije pametno za nju, čime stvara drugačije motive sa odgovarajućim činjenjima. U konačnom skoru to onda izidje na nedostatak “dobre volje” za to što razume kao dobro.
Zaključno,“dobru volju” možemo poistovetiti sa dovoljnim uslovom ili motivacijom za neko pametno činjenje, što nastaje preko saznanja (opravdanog istinitog verovanja) da je to tako.
Ovo nam je bilo važno za razjasniti, pošto nas to direktno uvodi u metodologiju utvrdjivanja postojanja nužnog uslova, ili razlikovanja izmedju “ne mogu” i neću” u praksi. Odnosno, utvrdjivanjem razloga odsustva “dobre volje”, pokušaćemo da raspletemo ovu dilemu.
Tri razloga odsustva “dobre volje”
Opravdanje nije uverljivo
Ovaj modalitet predstavlja bazičnu psihološku pozadinu zbivanja u svim do sada pominjanim primerima gde je utvrdjen nedostatak “dobre volje”. Jer u konačnom skoru, svi razlozi odsustva “dobre volje” mogu da se svedu na nedostatak verovanja u opravdanu istinu našeg najboljeg interesa.I kako je za to neophodno uverljivo opravdanje, iz toga sledi da ostali dinamički modaliteti o kojima će biti govora predstavljaju tek nadogradnju ovog osnovnog.
No, s obzirom da sam zbog te sveprisutnosti ovog razloga o njemu dosta govorio i ovde, ali i u prethodnim knjigama, zadržaću se samo na njegovom užem dinamičkom značaju. Prevedeno, to znači da ću se orjentisati samo na situaciju u kojoj osoba ima nužni uslov, razume šta je dobro za nju, ali to ne može da sprovede, jer opravdanje za to nije dovoljno uverljivo.
Elem, ishod ove dinamike je svakako odsustvo “dobre volje”, ali se osoba ne može pomiriti sa tim. U najvećem broju slučajeva nastaje patnja kao rezultat sukoba izmedju razumevanja onoga što je ispravno, na jednoj, i neosvešćenog verovanja u pogrešno i činjenja po tome, na drugoj strani. Zbog toga se kreira “ratna zona” u biću – konflikt, sa rezultatom u kontinuiranoj nelagodi, preispitivanju, samoosudjivanju.
Ne treba neka velika pamet da se shvati da bi bez prisustva nužnog uslova ceo ovaj sukob izgubio smisao. Ko bi se patio kontinuiranim preispitivanjem, i osudjivanjem sebe zbog nedostatka dobre volje da smrša, ako je načisto da ima hormonski problem koji ga u tome onemogućava? Ili, da li ima osobe koja bi sebe krivila za nedostatak dobre volje da uči, kada bi rasčistila sa sobom da je upisala fakultet samo da zadovolji roditelje?
Mislim da su odgovori na ova pitanja suvišni. Niko se ne bavi odsustvom dobre volje za ostvarenje nekog cilja, ukoliko mu je sopstveni limit, ili limit okruženja nesporan. Tako nešto je besmisleno koliko i da svaki dan neko razbija glavu što ne može da bude viši 20 santimetara, što ne može biti na dva mesta u isto vreme, ili što ne može da spava na poslu!?
Dakle, kada imamo pominjane misaono-emocionalne komplekse patnje povodom nečega što se navodno “ne može” (nema nužnog uslova), prilično je verovatno da se to ipak “neće” (ima nužnog uslova, ali nema “dobre volje”). Odnosno, u ovom slučaju osoba razumeva da nešto može, samo fali dovoljno uverljivo opravdanje za tu istinu.
Diskutabilan ili manjkav nužni uslov
U ovom, drugom po redu, dinamičkom modalitetu, problem nedostatka “dobre volje” (dovoljnog uslova) se svodi na diskutabilan ili manjkav nužni uslov. Šta to znači?
Pa, recimo, jasno je da telesna temperatura od 40 stepeni Celzijusa, i više, onemogućava bilo kakvu radnu aktivnost, ali šta ćemo sa onom koja je 37,2 stepena? Kako tu biti siguran da to znači da nema nužnog uslova? Ili, možemo li verovati u opravdanje neke mlade osobe da ne može da uči, jer su joj se roditelji razveli pre godinu dana? Da li je kod osobe koja radi zahtevan posao verodostojno “nemam vremena da se bavim decom”?
Šta je tu “neću”, šta “ne mogu”, i zašto? Pritom, za razliku od prethodnog modela, ovde mahom imamo “mir u duši” osobe koja tvrdi da to nešto “ne može”. Dakle, nemamo “pomoć prijatelja” u vidu pominjane patnje. Kako bi onda trebalo razmišljati u ovakvim situacijama?
Uslov koji omogućava razrešenje ove dileme jeste maksimalna iskrenost prema sebi, što nije baš lako kako deluje. Iako, naime, većina ljudi veruje da svakodnevno funkcionišu po tom principu, da su pošteni prema sebi, neretko to nije cela istina. Stvar je u tome da mi zaista ne možemo sebe lagati svesno, ali je neosvešćeno samolaganje vrlo česta pojava.
Recimo, ako neko sa pomenutom temperaturom od 37,2 stepena Celzijusa treba da ode na neprijatan sastanak, on može verovati da to “ne može”, dok je istina da ustvari neće. No kako ne osvešćuje ovu laž, on je u “miru pravednika”. Da bi u toj situaciji isterao istinu na videlo, potrebno je samo elementarno poštenje.
Naime, on treba da pretpostavi drugačiju situaciju. Recimo, može da zamisli da će tamo biti neko ko može da joj pomogne u nečemu važnom, ili da će na tom sastanku biti unapredjena, ili će, da banalizujem, tamo dobiti neki novac. Ili, nasuprot ovim prijatnim varijantama, može zamisliti da će dobiti otkaz ako ne ode na taj sastanak. Ako je, opet naglašavam, osoba poštena prema sebi, ova nova pretpostavljena situacija sa sastankom bi trebala da iznedri pravu istinu.
Ukoliko osoba na ovu promenjenu temu sastanka otkrije da bi je to motivisalo da ode, sve je jasno. Očigledno je onda da osoba to može, da postoji nužni uslov, tj. da ta temperatura i nije tako onesposobljavajuća kako je osoba verovala. Naravno, ako i pored ponudjenih dobiti i mogućih pretnji osoba i dalje iskreno prepoznaje da ne bi otišla na taj sastanak, onda je takodje jasno da ipak ne može, da je stvarno nužni uslov odsutan.
Kažete li mi da ovo ipak nije dobar test, jer osoba može nauditi sebi zarad neke dobiti, ili izbegavanja pretnje, reći ću vam da je to ipak nemoguće. Zašto? Zato što odsustvo nužnog uslova logički nije spojivo sa činjenjem koji on uslovljava. Jednostavno nikako logički nije moguće da nema nužnog uslova, a da se nešto učini, inače bismo obesmislili pojam nužnog uslova.
Nevidljivo odsustvo nužnog uslova
Ovaj poslednji, treći modalitet, postulira da nužnog uslova nema, te logično nema ni verovanja, ni “dobre volje”, ali je to nepostojanje nužnog uslova nevidljivo za naše oči. Neosvešćeni scenario ove dinamike je izbegavanje bola suočavanja sa nečim što nam nikad nije bilo važno, ali nam prija da mislimo da jeste. Da, baš tako. Osoba misli da poseduje nužni uslov (autentičnu potrebu u osnovi), i zato uporno pokušava da sprovede to neko činjenje, ali tog uslova nema i nikada ga nije ni bilo. Kako to shvatiti?
U knjizi Čovek u istinisam potanko pojasnio koncept potrebe, i upućujem vas da se tamo informišete o detaljima. Ovde bih istakao samo ono što nam je potrebno za razumevanje ovog modaliteta.
Naime, svaku našu potrebu prati odgovarajuća energija, motor koji nas pokreće da je ostvarimo, kao i odgovarajuća sposobnost za to. No iako je broj tih potreba isti kod svakog čoveka, njihov kvantitet i kvalitet je različit, što čini da su i sposobnosti kod svakog čoveka različite. Nezgoda je što su te naše potrebe skrivene u tami nesvesnog, što onda otvara prostor da svaki čovek može da misli da može sve što i drugi, zato što je i taj drugi isto čovek!?
Suvišno je reći koliko je ovo besmisleno, no to ne sprečava većinu ljudi da žele ono što žele i drugi, tj. onaj “opšti čovek” u njima. Opšteljudske težnje se tako nameću kao dominatne, te dolazi do nekritičnog usvajanja socijalnih vrednosnih normi (sticanje novca, ugleda, slave, moći, i sl.,) kao neupitnog smisla i cilja u životu. Medjutim, kako naša pominjana jedinstvenost mnogima ne dozvoljava realizaciju tih opšteljudskih težnji, to onda kreira problem o kome govorimo.
Naime, pošto je to tako “normalno”, i oni su “normalni”, onda to opštem “normalnom” čoveku u njima zvuči kao jedno veliko “neću”. Zato se stalno kao trude da to postignu, i iako ne uspevaju, njima to nije naročito znakovito. I stvarno je teško razumeti da drugi ljudi, koji toliko liče na nas, mogu to što mi ne možemo. Da ne govorim što nam se često čini da smo i bolji, i lepši, i pametniji, i kako onda prihvatiti da nama to nije dostupno? Postoji li način da se tu dodje do istine?
* * *
Emocionalna pismenost, odnosno dobro poznavanje sebe, jeste svakako idealan način. Nažalost, vrlo je retka pojava da neko ima dovoljno motivacije da se toliko posveti upoznavanju sebe, da mu se ta istina prosto nametne. To je razlog zašto se u ovu svrhu moramo koristiti manje zahtevnim pristupom – prepoznavanjem i analizom nekih iskustvenih podataka.
Po meni, postoje tri takva podatka – indikatora, čije prisustvo i odsustvo može dosta da nam pomogne u tom smislu. Ukoliko, naime, osoba ima više ovih indikatora, utoliko je problem samo u “dobroj volji”, dakle reč je o jednom “neću”, iako postoji autentična potreba. Na drugoj strani, manjak istih bi govorio u prilog onome “ne mogu”, tj. da tu nema prave potrebe i to nije put kojim treba ići.
Svi ovi indikatori su prilično predvidivi i logični, ali mnogim osobama oni izgleda nisu uočljivi, jer se ponašaju kao da ih nema. Zbog toga mi se čini nužnim da ih ovako izdvajam i pojašnjavam:
1. Analiza uspeha i neuspeha na tom polju do tada – Što je više rezultata neko ostvario u nekoj oblasti, to je verovatnije da će i sada u tome uspeti. Mislim da je ovo jasno o sebi: neko ko je više puta pokazao da ume da zaradi novac, ima veću verovatnoću da za to ima i potrebu i sposobnost, nego neko ko ceo život samo priča o tome. Odnosno, prvi verovatno ima nužni uslov, ali trenutno neće, dok drugi verovatno “ne može”.
2. Stepen angažmana u savladavanju prepreka na putu onoga što bi neko želeo da ostvari – Neko ko duže vreme priča da hoće da osnaži svoje telo, i pritom to ostaje samo na planovima, ili kratkotrajnim pokušajima u tom smislu, teško da ima pravu potrebu za tim u osnovi. Recimo, ukoliko bi takva osoba odlučila da krene u teretanu, i pritom izostajala svaki put kada treba “tetki da odnese lek” (izmišljala razloge da ne ode), ili zabušavala na svakoj vežbi, jasno je šta nam to govori. Obrnuto ponašanje bi bilo, logično, pozitivni indikator.
3. Stepen uživanja u savladavanju prepreka – Svakako da savladavanje prepreka ne može biti nikada prijatnost po sebi, ali neki stepen uživanja u tome nije nemoguć. Recimo, neko ko vežba violinu osam sati dnevno, teško da može reći da mu svih osam sati prija. Medjutim, velika je razlika da li mu prija jedan sat ili četiri sata, i to je onda sasvim solidan indikator.
Nesumnjivo je ovo pojednostavljeno sagledavanje celokupne dinamike u ovim slučajevima, no ipak smatram da je dovoljno informativno. Prema tome, ukoliko neko pošteno pridje prepoznavanju ovih iskustvenih podataka, trebalo bi da stekne solidnu orjentaciju o tome da li mu samo fali “dobra volja” ili mu prosto fali nužni uslov.
Na kraju bih dodao da pored ovih indikatora, postoji i jedan konačni dokaz, ali je on od male vajde, pošto dolazi post festum. Naime, ono što jedino izvesno osporava ili potvrdjuje legitimitet želje ili stremljenja neke osobe jeste vreme, tj. trenutak kada ona to postigne ili ne postigne. Po tome bi se ovaj konačni dokaz jedini kvalifikovao za potvrdu nedostaka nužnog uslova, odnosno autentične potrebe u osnovi.
ZAKLJUČAK
Iz svega ovoga sledi ne baš afirmativna poruka u smislu naših mogućnosti da budemo sigurni da smo na pravom tragu po pitanju razlikovanja izmedju “ne mogu” i “neću”. Uvek ostaje prostor da nam je nešto promaklo, da nismo sagledali sve varijable. No možda još veća opasnost preti od toga da nam je sve bilo pred očima, ali nismo bili dovoljno iskreni prema sebi.
Sve ovo ne iznenadjuje, kada znamo da nam je apsolutna istina onoga što jesmo, time i onoga što možemo, nedostupna. No tim pre moramo biti iskreni prema sebi i ne dozvoliti da se ova “neću” i “ne mogu” beskonačno prepliću u našim životima, i da mi to posmatramo sa strane kao da nas se ne tiče. Prosto moramo koristiti sva dostupna orudja da to klupko raspletemo koliko možemo, inače preti opasnost da se mnogo vremena u ovom kratkom životu potroši uludo.
Iz nove knjige Disciplina duha, prof. dr Milana Milića