Da bih iole ozbiljno predstavio temu ljudske agresivnosti trebao bih odvojiti mnogo više prostora nego što je jedan članak za blog, pa ću se potruditi da prikažem onoliko koliko smatram primerenim za razumevanje teme.
Elem, prvo treba znati da reč agresija potiče od latinske reči agredi – kretati se, ići ka nečemu, što pomalo zbunjuje u odnosu na uobičajeno shvatanje agresivnosti, i što bi nam već time trebalo biti znakovito da razmotrimo šta se krije pod tim pojmom. Nezgoda je u tome što to zasad nije moguće. Činjenica da, recimo, svaki naš pokret podrazumeva neki otpor u svetu oko nas – makar to bio i otpor vazduha – implicira nuždu da isti savladamo zarad opstanka, što nas dalje upućuje zaključku da je u tu svrhu potrebna neka aktivnost. I to ne bilo kakva aktivnost, nego ona koja uključuje „nasilnu“ dimenziju.
Nasilno stavljam pod znake navoda pošto ne postoji drugi adekvatniji termin da naglasim slamanje otpora u nekoj aktivnosti, iako pritom nije reč o nasilju u smislu namere nanošenja neke povrede ili štete po sebi. S druge strane, ako taj uobičajeni otpor dobije formu koja se procenjuje kao pretnja zadovoljavanju potreba, i još se proceni kao da je to bez prava ili nepravedno, tada se toj aktivnosti pridružuje destruktivna komponenta, što čini svakodnevno razumevanje agresivnosti.
Prema tome, već ove dve komponente agresije – aktivnost i destruktivnost, vekovima ostavljaju teoretičare u problemu njenog pojmovnog odredjenja. Osim toga, postoje dileme kako uopšte shvatiti agresiju kao psihološki entitet, pa neki teoretičari o njoj govore kao o pojavi koja je inherentna čoveku, drugi je tretiraju kao osobinu ličnosti, dok je treći opisuju kao oblik ponašanja sa odgovarajućom emocionalnom osnovom.
Zbog svega ovoga imamo, verovali ili ne, preko sto teorija agresivnosti. Naravno da neću ni da ih sve nabrajam, još manje da se njima bavim, nego ću ih, zarad nekakvog uvida, ugrubo podeliti na sledeće grupe teorija: instinktivističke, frustracijske, humanističke, teorije socijalnog učenja, i biološke teorije u užem smislu.
Koja god od ovih teorija bila u pitanju, sve se slažu u jednom – agresija je čoveku potrebna za opstanak. Bez obzira da li je urodjeni potencijal i nešto slično nagonu, ili se javlja samo kao reakcija na frustraciju, ili se uči, ona ima svoje mesto u očuvanju života. Moje uverenje, koje ću dalje zastupati, jeste da je ljudska agresija nagon, ali u onoj njenoj komponenti koja se odnosi na prevazilaženje otpora, dakle u onome što se tiče aktivnosti same. Prevedeno, to znači da mi imamo urodjenu potrebu da savladavamo neke prepreke, da se borimo sa problemima, da, u jednoj reči, svet podredjujemo sebi.
Šta hoću reći, odnosno šta predstavlja agresija kao aktivnost?
Agresija kao aktivnost
Uzmite na primer da hoćete da spremite neki obrok i da vam za to treba neko povrće i neko meso. Mislite li da to možete uraditi na bilo koji drugi način nego da ubijete neku biljku i neku životinju? Ne bih rekao da je to izvodljivo drugačijim putem, ma koliko mi eventualno pokušavali da im smrt učinimo što bezbolnijom. Kako onda to drugačije nazvati nego nasilje, uništavanje, ubijanje?
Jeste da je to doduše instrumentalno, u svrhu održanja života, a ne sa namerom da se nešto ili neko ubije zarad ubijanja, ali je to i dalje to. Čak i vegetarijanci koji štede životinje moraju ubiti biljke da bi živeli. To što mi ovakve stvari ne osvešćujemo kao pravo nasilje i pravu agresiju ide upravo iz pojma instrumentalizacije, dakle onoga što se čini u svrhu opstanka, a ne u svrhu destrukcije.
Pored ovog banalnog primera sa pripremom hrane, mi smo svakodnevno suočeni sa bezbroj drugih u kojima se ista stvar instrumentalne agresije očituje. Ustvari je praktično nemoguće naći primer u kome naša svakodnevica ne implicira nasilje nad nečim ili nekim. Rekavši da svaka naša aktivnost u ovom svetu podrazumeva i otpor, pa time i njegovo prevazilaženje, već sam dao pojašnjenje zašto je to tako, no zbog zbrke oko pojma agresije, evo još argumenata.
Pretpostavljam da se sada nalazite u nekom okruženju dok ovo čitate, jer je sve u prostoru, pa tako i mi. Primetite sada papir ove knjige, pogledajte šta imate na sebi od odeće, osvrnite se i uočite predmete oko vas, upalite svetlo ako ste u sobi, upalite cigaretu ako pušite, i to će biti dovoljno da mi odgovorite na pitanje šta od vidjenog nema u svom nastanku nasilje? Papir koji držite urukama, majica na vama, nameštaj, cigla u zidovima, struja, duvan u cigareti, ma sve što je ljudska ruka napravila jeste neko nasilje nad živim ili neživim objektima.
Ako vam to deluje nategnuto, recite mi koji društveni sistem koji su ljudi stvorili nije zasnovan na nasilju nad našom prirodom, dakle nasilju koji smo u nuždi sami sebi učinili? Šta je vaspitanje, obrazovanje, šta su pravila i zakoni, odakle u našem psihičkom svetu suzdržavanja, kompromisi, ustupci, itd.? Za sve to je u nama bila potrebna neka energija, neki angažman da se to kreira, nametne, ostvari, što je neizostavno uključivalo slamanje otpora, jednako nasilje.
Ovo ogoljeno možemo prepoznati u našim svakodnevnim potrebama da organizujemo vreme, predmete, ljude, da stvaramo novac, ideje, umetnička dela, itd., da nešto popravljamo, uredjujemo, doterujemo, i sl. Malo manje prepoznatljivu, tu istu potrebu možemo naći pridruženu potrebi za pravdom, dominacijom, uspehom, gde je otpor sredine evidentniji, ali združenu i sa svim ostalim potrebama.
* * *
Neko se sada može upitati zašto bismo imali takvu potrebu uopšte, kakvu logiku ima potreba da se suočavamo sa preprekama? Zar to onda ne izlazi da sami tražimo probleme, što se onda kosi sa principom bola i zadovoljstva koji uporno podvlačim kao naš osnovni motivacioni princip? Da, istina je da liči na tako nešto, medjutim prvo ću podsetiti da je cela tema nesvesnog, pa tako i broja, kvantiteta i kvaliteta potreba tek naša konstrukcija, nikad ono što jeste po sebi. Mi o tome sudimo i teorije stvaramo tek na osnovu predstave u našem saznajnom, što i meni daje slobodu da to vidim na meni ubedljiv način.
U tom smislu bih prvo rekao da nam iskustvo pokazuje da ljudi traže aktivnost i kada za to nema vidljivog razloga. Ko bi mogao zamisliti čoveka koji sedi, sve mu prinose i sve potrebe su mu zadovoljene, nema pokreta, nema borbe, nema akcije? Izgleda kao rajsko okruženje, no ja bih pre rekao da bi to posle kratkog vremena bio pakao i najstrašnije mučenje. Ko bi od ljudi to mogao podneti u trajanju? Meni se čini da to niko ne bi odabrao za sebe. Jednostavno, kako nema sveta bez limita, tako nema ni života bez borbe i promene, pa bi takav život bio faktički ne-život, jednako smrt.
Drugo, fakat je, kako sam i ranije govorio, da od kada postoji život, on se nalazi u svetu punom ograničenja. Od kada je život nastao, istog trenutka se pojavila i smrt kao finalno ograničenje i stalna pretnja. Ako je to tako, a jeste, zar vam se ne čini da bi u definiciju života onda mogli staviti i sve to što život sa sobom nosi. Pojam života bi onda, ponavljam, uključivao i smrt, pojam življenja borbu sa smrću, tj. borbu za zadovoljavanje potreba, što je tome jednako. Nije li onda savršeno logično da je za to predvidjen odredjeni energetski supstrat koji tu borbu podrazumeva – agresija kao aktivnost.
Prema tome, biti aktivan je jednako biti živ, kao što je biti aktivan jednako savladavati otpore u svetu. Ovakvu potrebu dakle moramo pretpostaviti kao autentičnu da bi život mogao zadovoljiti definiciju života. Znači, pored toga što je aktivnost i savladavanje otpora uslov zadovoljavanja potreba, ova potreba za aktivnošću ima i svoju samosvojnost kao odliku života kao takvog.
Na kraju bih dodao da svako slamanje otpora proističe iz procena emocionalnog mozga da se izmedju potreba bića i zadovoljenja istih, isprečila neka smetnja koja je savladiva. Tu nema nikakve dalje procene postojanja prava ili pravednosti postupka takvog objekta smetnje ili pretnje, već suvereno vlada princip uklanjanja onog što stoji na putu opstanka bića.
Tipičan primer su životinje sa emocionalnim mozgom, gde nema razlike izmedju agresije kao aktivnosti i agresije kao destrukcije, tj. mnogi njihovi činovi mogu delovati destruktivno, dok je u osnovi to samo pojačana agresija kao aktivnost. Kod ljudi stvari stoje drugačije, jer se sa pojavom razuma i uma pojavljuje i procena prava ili pravednosti, odnosno pojavljuje se uslov za destruktivnu agresiju.
Agresija kao destruktivnost
Dinamika agresije kao destruktivnosti je, dakle, drugačija. Za razliku od agresije kao aktivnosti – koja predstavlja potrebu za sebe, ali je i u službi realizacije ostalih potreba, agresija kao destruktivnost nije potreba po sebi, već posebnim emocionalnim doživljajima motivisano držanje i ponašanje. Ljutnja, bes, i gnev, i to baš ovim redom, predstavljaju te emocionalne doživljaje, čiji uzrok leži u proceni da postoji pretnja zadovoljavanju naših potreba, da je ista savladiva, te da nas taj objekt bez prava ili nepravedno ugrožava.
Ovo je bitno različito, kako sam rekao, u odnosu na naizgled destruktivno ponašanje životinja. Kod životinja to destruktivno ponašanje u pojavnom nastaje prostim uvećanjem otpora koji objekt pretnje pruža, što je u psihološkoj pozadini tek uvećana aktivna komponenta agresije. To je razlog zašto u suštini kod životinja nema destruktivne agresije, ili ako hoćete nema ljutnje, besa, gneva, u onom smislu kojim se destrukcija čoveka definiše.
Drugačije se ovaj vid, naizgled destruktivne agresije, kod životinja naziva instrumentalna agresija, tj. agresija sa ciljem zadovoljenja potrebe, a ne uništavanja. Sve ovo ide iz procene emocionalnog mozga da se otpor pretvorio u pretnju, pa su nastali dodatni emocionalni doživljaji, koji su motivisali pojačanu aktivnost na uklanjanju te pretnje. Primer može biti lav koji ubija hijenu, ili mladunce drugog lava, ne zato da bi ih kaznio za greh, nego zato što ugrožavaju njegovu potrebu za očuvanjem svog lovnog područja, ili za prokreacijom svojih gena.
Kod ljudi, emocionalni mozak takodje registruje povećanje otpora kao pretnju, procenjuje je savladivom i stvara sirove emocionalne doživljaje besa ili gneva, koji kreiraju pojačanu aktivnost u svrhu uklanjanja pretnje. Medjutim, da bi nastale prave destruktivne emocije besa i gneva, ovome se mora pridružiti procena razuma, redje i uma. Ako se tom dodatnom procenom utvrdi da objekt pretnje to čini bez prava ili nepravedno, tada nastaju ljutnja, bes ili gnev u pravom smislu reči, sa svim dodatnim procenama koje čine razliku medju njima. Ove emocije u našoj svesti kreiraju osvešćeni motiv za nasilnim prepravljanjem ili uklanjanjem – uništavanjem objekta, što znači da subjekt prepoznaje ne samo potrebu da ukloni objekt pretnje, nego ili da ga promeni, ili da ga kazni, ubije, uništi.
Negde mi se čini da ovo kod ljudi može da vas zbunjuje, pa ću vam to predstaviti nekim figurama, da bih eliminisao tu mogućnost.
Uzmimo da ste zavejani na nekoj planini, i nestane vam drva za peć, a ispred kuće imate gomilu cepanica, koje su prevelike da bi stale u peć. Morate dakle da ih usitnite, što se ispred vas postavlja kao smetnja zadovoljenju potrebe da vam bude toplo. No ništa novo, uzimate sekiru i cepate ta drva, ali to samo ispočetka ide glatko. Niste nakupili dovoljno ni za par loženja, kad shvatite da su ostali samo čvornovati primerci i neki panjevi. Vi pokušavate da ih iscepate, ali dotadašnja energija nije dovoljna za taj posao. Preznojavate se, shvatajući da ako u tome ne uspete, možete se i smrznuti.
Tada se u igru uključuje vaš emocionalni mozak, koji taj dodatni otpor zadovoljavanju vaše potrebe procenjuje kao pretnju opstanku, i u vama se radja sirova emocija besa prema objektu pretnje – panjevima. Iako nema procene da panjevi bespravno ili nepravedno to čine, ova emocija motiviše na sirovu destrukciju, koja ima jedinu svrhu da pojača energiju savladavanja pretnje, tj. da pocepa ta drva.
Na drugoj strani, ukoliko magijskim mišljenjem pridate tim panjevima ljudske osobine, i procenite da su se oni tu našli da bi vas ugrozili bez opravdanog razloga, dakle bez prava ili nepravedno, vi možete stvoriti pravi destruktivni bes i spaliti ih napolju, čisto da bi ih uništili. Istina, time ne ostvarujete potrebu da se ugrejete, ali ste bar uklonili ono što se neopravdano našlo na vašem putu. No, ovo nije tipičan primer besa, nego pre gneva, gde nema nikakvih kočnica.
Pravi primer bi bio recimo situacija u kojoj vam službenik zatvori šalter ispred nosa, zbog pauze, i to nakon sat vremena čekanja u redu. Pošto žurite na neki važan sastanak, ova smetnja time postaje pretnja, i radja se bes u emocionalnom mozgu. Medjutim, tačno je vreme za pauzu, te nema dodatne procene bespravnosti ili nepravde. Zato vi čekate uredno narednih pola sata, ali i posle tog vremena službenik i dalje ćaska sa kolegom i ne obazire se na red nezadovoljnika, sa vama na čelu.
Sad to već može stvoriti pravi destruktivni bes, kroz procenu da on nema prava da tako ugrožava zadovljenje vaših potreba. Motivacioni susptrat je jasan – uništiti, kazniti, ubiti objekt pretnje, ali naravno, to se retko dogadja, pošto razum procenjuje dobitke za biće. Tako to može ići od hvatanja za gušu, preko žalbi šefu i zahteva za kažnjavanjem, do kuckanja na staklo, vrpoljenja, ili strpljivog čekanja sa gutanjem besa.
Na ovaj odnos besa kao pojačane aktivnosti i besa kao prave destrukcije treba da obratite pažnju, da ne bi bilo zabune kada bude dalje razradjivan odnos obrnute srazmere besa i straha. Ta srazmera se, zapamtite, odnosi na agresiju kao destruktivnost, proizvedenu agresivnim emocijama – od kojih biram bes kao najprominentniju medju njima, a ne na agresiju kao potrebu, tj. aktivnost, makar ona u pojavnom i ličila na destruktivnost.
Možda termin destruktivnost ovde nije najadekvatniji, jer implicira isključivo uništavanje ili uklanjanje objekta smetnje. S obzirom da ljutnja, kako ćemo videti, motiviše na prepravljanje objekta smetnje, a ne na njegovo uništavanje, to bi pre bila rekonstrukcija nego destrukcija. Medjutim, rekonstrukcija je i dalje nasilan čin, u smislu da traži od objekta da prestane da čini ono što čini, kao uslov da ne bi došlo do destrukcije. Subjekt prosto veruje da objekt pretnje nije takav po sebi, nego da ima „kvar“ koji se može ukloniti, bez uklanjanja celog objekta.
Kako god nazvali ovu komponentu agresivnosti, teško da će to bilo ko imati problem da razume o čemu govorim, pri čemu mislim na ono što destruktivna agresija jeste u svojoj pojavnosti.
* * *
Sve u svemu, prvi dinamički osnov nastanka emocionalnih doživljaja koji dovode do ove forme agresije, jeste procena postojanja pretnje zadovoljavanju naših potreba, koja je savladiva. To je osnovna procena, na koju se nadogradjuje i ona da je objekt pretnje bez prava ili nepravedno ugrozio tu neku našu potrebu. Sledeći dosadašnju logiku zbivanja na planu potrebe za savladavanjem otpora – agresije kao aktivnosti, to bi se dogodilo u onom trenutku kada neki otpor postane pretnja i to pretnja koja se procenjuje savladivom, i uz to bespravnom ili nepravednom.
Rekoh već da ovo implicira da je za pojavu ovih emocija kod čoveka, nužna prisutnost te dodatne procene, inače ove emocije ne bi nastale. Manje je važno da li se pretnjom prepoznaje neki intelektualni problem koji treba rešiti, neki predmet koji nam se našao na putu koji treba skloniti, neka životinja ili osoba koja se suprotstavlja našim namerama; bitno je da to nešto ne može biti prevazidjeno uobičajenim ulogom energije za prevazilaženje te prepreke, i da mi tu prepreku procenjujemo kao bespravnu ili nepravednu.
U emocije iz ovog spektra spadaju: ljutnja, bes, gnev, mržnja, nemoć, tolerancija, netrpeljivost, neprijateljstvo, inat, prkos, ozlojedjenost, ogorčenost, prezir. O svim tim emocijama možete čitati u mojoj knjizi Čovek u istini.
Autor: Prof.dr Milan Milić
