Ljubomoru izdvajam iz emocija povezanih sa ljubavlju iz dva osnovna razloga: 1. ona je veoma prisutna u našim životima i isto toliko problematična emocija, i 2. oko ljubomore i njene psihološke pozadine postoje razne nedoumice i dosta toga nedorečenog. Zato počinjemo sa definicijom onoga što ljubomora, po mom uverenju, predstavlja.
Dakle, ljubomora je emocija povezana sa potrebom za ljubavlju, koja nastaje procenom subjekta da postoji pretnja da će mu neko oduzeti, oteti, ukrasti objekt od posebnog emocionalnog značaja – nekog ko zadovoljava ili bi mogao zadovoljiti njegovu potrebu za ljubavlju. Nekada je procena postojanja te pretnje zasnovana na potvrdjenoj „prevari“ voljenog objekta, mada može biti i samo zamišljena. U samoj proceni pretnje to neretko ništa ne menja, pošto i naslućena (zamišljena) „prevara“ često ima istu težinu za subjekta, kao ona koja je verifikovana.
Ovakav opis psihološke pozadine ljubomore verovatno u vama proizvodi neke dileme, pa ću razradu teme krenuti upravo od njih.
Na prvom mestu, potrebu za ljubavlju zadovoljavamo na više načina, pa preciznosti radi moram podvući nešto što je opšte poznato. Iako, naime, ljubomoru vezujemo primarno za partnerske relacije, ona je prisutna u svim relacijama koje uključuju zadovoljenje te potrebe. Tako je možemo naći u prijateljskim relacijama, medjusobnoj ljubomori roditelja u odnosu na ljubav dece, ili dečijoj kompeticiji za ljubav roditelja, kao i u svim drugim relacijama gde neko treći (objekt pretnje) može ugroziti neki dvojni odnos, u kome se ova potreba ostvaruje.
Drugo, prevaru označavam navodnicima zato što je teško doći do jedinstvenog stava, kojim bismo se odredili šta pod tim pojmom podrazumevamo. Kada je reč o partnerskim relacijama, uobičajeno je da prevaru vezujemo za seksualni kontakt sa nekom drugom osobom, ali to nije i jedino tumačenje. Po mnogima prevara može biti i bez fizičkog kontakta, odnosno čisto psihološka. Razna ozbiljna istraživanja čak nalaze da većina ženske populacije, ovu psihološku prevaru smatra težom nego fizičku. Uostalom, ta neka prevara u svim drugim relacijama – prijateljskim, odnosima izmedju roditelja i dece, i slično, upravo isključivo ide kao psihološka.
Zamislite onda kako se tema usložnjava ako uključimo sva subjektivna mišljenja o varijacijama te psihološke prevare. A ako još uvedemo i stroge verske postulate, tek tada smo u neznanju, jer hrišćanska vera, recimo, kaže da je greh i kada pomislimo na grešno, što implicira da je i pomisao, ili želja za prevarom – prevara.
Treće, mnogi smatraju da potvrdjena i zamišljena prevara nisu ista stvar, ali ne u smislu malopredjašnjeg pojmovnog odredjenja prevare, nego u smislu toga da se ne mogu obe nazivati pretnjom. Jer, kažu neki, potvrdjena prevara, ma koje vrste, više nije pretnja, nego činjenica. Pretnja, naime, postoji samo dok se nešto ne realizuje. Da, to bi bilo logično kada bi ta činjenica prevare učinila da voljeni objekt istog trenutka nestane iz našeg života. Medjutim, to nije tako ni u okviru stvarnog, a još manje u sferi našeg psihičkog doživljaja. Hoću reći da i realizovana i potvrdjena prevara, i dalje predstavlja pretnju zadovoljenju naše potrebe za ljubavlju, pošto i realno i psihološki nastavljaju da postoje i voljeni objekt i objekt pretnje.
I četvrto, kako se iz navedene definicije psihološke pozadine ljubomore vidi, reč je o nekom „oduzimanju, otimanju, kradji“ voljenog objekta, znači nečemu što je ili bez prava, ili nepravedno (o razlici izmedju bespravnog i nepravednog videti u knjizi Čovek u istini). Takva procena stvara podlogu za „agresivne“ emocije, najpre bes, mada se tu često može naći i strah i njemu srodne emocije. To nije čudno s obzirom da su i bes i strah osnovne emocije koje se u raznim formama javljaju kada god postoji neka pretnja ostvarenju naših potreba, pa je tako i ovde. Dakle, ljubomora predstavlja složenu emociju, gde se, pored onih emocija koje prate procenu da je neki objekt „voljen“, uvek mogu naći i kombinacije besa i straha.
To bi bilo ono što se tiče potencijalnih nejasnoća u psihološkoj pozadini ljubomore. Sad ću se pozabaviti nečim što predstavlja uobičajene i neuobičajene dileme oko ljubomore. Ima tu mnogo toga, no ja ću izdvojiti najpre ono što smatram standardnim nedoumicama, tipa da li je ljubomora zaista vezana za ljubav ili za posedovanje, da li je „normalna“ i do koje mere? Nakon toga ću pokušati da predstavim nešto manje standardno, kao što su razlike u motivacionom supstratu ljubomore.
* * *
Elem, prvo sporno i često postavljano pitanje jeste da li je ljubomora vezana za posedovanje ili za ljubav? Odgovor bi trebao biti po sebi jasan kada bi mi ljudi mogli zaista da volimo, pošto pravo zadovoljenje potrebe za ljubavlju ne poznaje ljubomoru. U tom uzajamnom davanju i primanju onoga što to zadovoljenje čini, jedina pretnja koju akteri mogu prepoznati je mogućnost da neko od njih bude nesrećan, neispunjen, da pati na bilo koji način.
Iz toga sledi da sve što čini srećnim jednog, mora činiti srećnim i drugog, te mogućnost da neko drugi može više usrećiti „voljeni objekt“ nikako ne može biti procenjen kao pretnja, već kao radost. To je suština onoga što zovemo „bezuslovna ljubav“, ili samo „ljubav“, pošto dodavanje bezuslovnosti na ljubav, liči na reći „dvonogi čovek“.
E sad, i meni i vama je jasno da je ovo više nego bajkovit scenario. Za nas od krvi i mesa je voleti i posedovati praktično isto. Iako, naime, nije isto posedovati automobil i osobu koja nas ispunjava ljubavlju, paradoksalno mi to psihološki ne možemo odvojiti, nemamo tu sposobnost. Zašto? Time što zadovoljavaju neku našu potrebu, ovi objekti ulaze u naš lični domen, našu ličnu teritoriju, sa akcentom na ono „naša“ – nama pripadajuća.
Ovaj limit je naizgled prirodan, kroz osnovno htenje našeg bića da preživi – zadovolji svoje potrebe, no on faktički nastaje ulaskom bića u svet ljudi, koji nudi ograničene resurse zadovoljavanju naših potreba. Kako?
Jednostavno „egoizam“ našeg savršenog bića je savršeno uklopljen u sveopštu harmoniju, gde je taj isti egoizam primarni, osnovni i jedini princip. Samim tim, „egoizam“ gradi opštu harmoniju, što ne znači ništa drugo nego da svako biće radeći za sebe – radi za sve. Time „egoizam“ praktično postaje sveopšti altruizam ili apsolutna ljubav. Implicitno, u tom, po Tvorcu zamišljenom svetu, kome mi po biću pripadamo, nema prosto nikakvog razloga za „otimanjem“ od drugog, jer je svakome dostupno ono što mu zaista za njega treba.
Ako je taj „zamišljeni svet“ neki Edenski vrt iz koga smo prognani, ovaj postulat je jasan po sebi. No čak i ako je taj svet upravo ova planeta, shvatićete da i u njemu ima svega dovoljno, samo je nepravilno rasporedjeno. Problem je nastao razvojem razuma i uma, koji su stvorili svet ljudi sa svojim pravilima i nuždama, i od tada počinje udaljavanje bića od svojih pravih potreba.
Pojavom civilizacije, naime, razum i um koji su je kreirali „shvataju“ da u svetu nema „dovoljnog“ zadvoljenja za sve. Takva pseudoistina prolazi kao istina u biću, jer u svetu ljudi zaista postoji ograničenje dostupnih objekata zadovoljenja, te se vremenom stvara veštačka potreba – želja za posedovanjem. I čim takva potreba egzistira, nastaju i motivi da se osvoje i odbrane ti objekti od „drugog“, koji isto to želi.Tako „drugi“ (u ljubomori je to ustvari „treći“) postaje sinonim za potencijalnog neprijatelja, umesto sinonim za istog „mene“, koji prateći „sebe“ radi i za „mene“.
Ovaj model procenjivanja drugog kao pretnje se od nastanka civilizacije prenosio iz generacije u generaciju, postajući polako deo našeg genetskog pamćenja, tj. nešto kao arteficijelni dodatak našoj prirodi. Zato prepoznajemo posesivnost i kod male dece, iako to nije autentična priroda našeg bića. Takva pozicija se onda prenosi i na objekte zadovoljenja potrebe za ljubavlju, i nastaje ljubomora.
Dakle, iako mnogi tvrde da je ovde ugrožena potreba za posedovanjem, a ne za ljubavlju, ipak specifičnost tog objekta čini da se ljubomora primarno kvalifikuje u emocije vezane za ljubav.
Drugo često pitanje glasi: da li je „normalno“ osećati ljubomoru? Normalno je pod znacima navoda, jer su emocije uvek normalne, iako njihova procena u osnovi može biti nerealna, neistinita, jednako ne – normalna. Svejedno, prethodnim odgovorom sam praktično odgovorio i na ovo pitanje. Normalna je, pošto ne možemo drugačije, odnosno ne možemo odvojiti ljubavnu potrebu od potrebe za posedovanjem.
Konačno, koliko ljubomore je normalno osećati u partnerskoj relaciji? Ne postoji način da ovo odredimo nekim opštim merilom, ni intenziteta doživljaja, niti onog motiva koji iz toga sledi. Isključujem, naravno, patološku ljubomoru, koja je evidentno gubljenje testa realnosti, kao i agresivna ponašanja. Ono što bi nam moglo poslužiti u nekoj orjentaciji neke „normalne“ ljubomore, jeste mera trpnje i uticaja na opštu životnu funkcionalnost. Drugim rečima, ukoliko ljubomora ugrožava kvalitet života, bilo jednog, ili oba partnera, možemo je nazvati „ne-normalnom“.
Zanimljivo je u ovom kontekstu primetiti da se većina ljudi, uprkos patnji koju ljubomora donosi, ne bi odrekli iste, dokle god je u tom nekom „normalnom“ okviru. Ne znam šta vi kažete? Kako bi glasali kada bi sutra neka Skuština Bogova zakazala referendum sa pitanjem : da li ste za to da ljubomora nestane kao emocija kod ljudi? Po mom iskustvu, većina bi zaokružila NE, pošto ljubomoru vezujemo za dokaz da je nekome stalo do nas. Tačnije, odrekli bi se rado ljubomore kod sebe, no kod voljenog objekta bi samo eliminisali motivacioni supstrat, ali ne i njene doživljajne dimenzije. Tako bi mogli da imaju potvrdu da su voljeni, i pritom mogli da čine šta im je volja.
* * *
Kako god, ovo prethodno nas vodi najavljenom nestandardnom pitanju razlika u motivacionom supstratu ljubomore u partnerskim relacijama.
Pretpostavljam da je svima jasno da je ljubomora u motivacionom smislu uglavnom aktivna emocija, čak verovatno medju onim aktivnijim. Subjekt često pokušava na sve načine da ukloni pretnju, bilo činjenjem prema voljenom objektu, ili nastojanjem da ukloni objekt pretnje. Ovo je posebno izraženo kod partnerskih relacija, gde to ponekad ide do fizičkog napada, pa je ljubomora oduvek bila i ostala jedan od najčešćih motiva za ubistva uopšte.
Medjutim, ono što je zanimljivo u kontekstu motivacije o ljubomori, jeste zašto se subjekti koji osećaju ljubomoru ponašaju različito? Zašto, naime, neke ljubomorne osobe napadaju svoje partnere, druge tu neku treću osobu – objekt pretnje, treći i jedno i drugo, neki opet voljeni objekt i sebe, dok drugi jednostavno odlaze, napuštaju voljeni objekt, sve do onih koji opraštaju i ostaju u vezi?
Posle svega rečenog, trebalo bi da vam bude lakše da razumete zašto je to tako, mada ćete ipak morati malo da se udubite. Jer čim imamo različite modele u ponašanju, izvesno je da iza toga mora stajati različita psihološka pozadina. Jeste da je svuda pokretač ljubomora, ali smo isto rekli da ljubomora može biti uvezana i sa drugim emocijama. I ne samo da može, nego je to po pravilu tako, pa su onda i ovi modeli reagovanja po ljubomori nužno različiti.
Ja ću sada dati prikaz nekih tipičnih modela i dinamike koja stoji iza njih, što ne znači da ne postoje razne medjuvarijante, sačinjene od kombinacija ovih osnovnih.
Subjekt uklanja objekt pretnje
„Uklanjanje“ ovde treba razumeti kao razne aktivnosti vezane za odbranu voljenog objekta, od pokušaja da se kod objekta pretnje proizvede sažaljenje, preko verbalnih pretnji, sve do ubistva.
Ovo je naizgled najlogičniji model reagovanja, u kome subjekt pokušava da sačuva objekt zadovoljenja svoje potrebe za ljubavlju – voljeni objekt. Logično je po tome pretpostaviti da je psihološka pozadina ovakvog činjenja procena da voljeni objekt ne samo daje potpuno zadovoljenje, nego i da daje više u toj razmeni nego subjekt. Zašto?
Pa zamislite da se svakog dana gostite na bogatoj trpezi, koju plaćate cenom jednog hamburgera, i recite mi da li biste takav ugovor prepustili drugome? Niko normalan to ne bi uradio, nego bi se borio da to za sebe sačuva. Znači, u ovom činjenju po ljubomori, evidentna ili zamišljena prevara nije ništa drugo nego procena bespravnog upada objekta pretnje na dragoceni posed. Dragocenost se zasniva na proceni da voljeni objekt donosi takvu vrstu zadovoljenja, na koje subjekt ne može uzvratiti istom merom, ma koliko se trudio.
Na kraju bih dodao da procena ko koliko daje, kao i sve ostale procene koje pravimo, ne mora biti objektivna. Subjekt može oceniti da daje mnogo više nego što dobija od voljenog objekta, no u njegovom biću je prihvaćena procena da je obrnuto. Taj paradoks imamo u odnosu roditelja prema detetu, gde faktički roditelj daje mnogo više, i opet procenjuje da od deteta dobija nešto što je vrednije.
Subjekt uklanja voljeni objekt
U ovom modelu uklanjanje ima dramatičniju dimenziju, i to u vidu fizičkog ubistva voljenog objekta, ili njegovog napuštanja. Psihološki smisao ovog napuštanja je isto ubistvo, samo simboličko, jer voljeni objekt takodje prestaje da egzistira, ali ne u realnom, nego u svetu subjekta. Kako sad razumeti ovu nelogičnost? Koliko je prethodni model logičan, toliko je ovde neshvatljivo zašto neko ubija objekt koji zadovoljava njegovu potrebu za ljubavlju, umesto da ga sačuva? Razlog je, po meni, uobrnutoj raspodeli razmene izmedju partnera, u odnosu na prethodni model.
U ovom slučaju je subjekt taj koji, po sopstvenoj proceni, daje mnogo više, nego što dobija od voljenog objekta. On je taj koji je vlastan nad dragocenim darom koji daje ispod cene, da bi sada voljeni objekt pokazao da mu to nije dovoljno, već da hoće još. Time što ne vrednuje faktički poklonjenu dragocenost, i „čisto zlato u slamu pretvara“, voljeni objekt bez prava ili nepravedno ugrožava subjektovo zadovoljavanje potrebe za ljubavlju. Naime, subjekt procenjuje da je visoko vrednovanje onoga što daje, krucijalno za njegov doživljaj ispunjenja ljubavne potrebe, te da voljeni objekt, sem toga što to već ne može nadoknaditi, sada to i obezvredjuje.
Iz toga sledi da sam voljeni objekt postaje objekt pretnje, odnosno neko ko svojim postojanjem osujećuje subjektovo zadovoljenje, jer i tako „pokvaren“ predstavlja potencijal za isto, i zato mora biti uklonjen. Sam način na koji će to biti izvedeno – fizičko ili mentalno ubistvo, će zavisiti od uhodanih obrazaca reagovanja na ovakve vrste pretnji, dakle od ličnosti.
Subjekt uklanja i voljeni objekt i objekt pretnje
Ovde je uobičajeni model uklanjanja fizičko ubistvo voljenog objekta i objekta pretnje, mada može biti izvedeno i napuštanjem voljenog objekta, uz činjenje koje će uništiti dalju vezu voljenog objekta i objekta pretnje. Ovo poslednje obično ide u pravcu razaranja svega što objekt pretnje (taj „treći“) posebno vrednuje – eventualni brak, posao, fizički izgled, socijalni status, sve što bi moglo da uništi njegovu privlačnost za voljeni objekt, ili njega samog demotivisalo da ostane u vezi sa voljenim objektom.
Kakva specifična varijacija psihološke pozadine stoji iza ovako motivisane ljubomore? Opet ja to razumevam kao subjektovu procenu razmene u zadovoljavanju potrebe za ljubavlju izmedju njega i voljenog objekta. Po meni, ovaj subjekt procenjuje da mu voljeni objekt nikada nije dao onoliko koliko može, bez obzira da li je on to zaslužio ili ne. Jednostavno, voljeni objekt ga je uskraćivao za ljubav, a onda je nekome drugom dao i od njegovog dela. Taj drugi se, pritom, usudio da otima od njegove „sirotinje“.
U toj konstelaciji i voljeni objekt i objekt pretnje postaju jedno, i čine pretnju koja stoji izmedju subjekta i ispunjenja potrebe za ljubavlju. I sve su te osobe žive i razmenjuju ono što subjekt želi za sebe, ili prosto „uživaju“ u životu, to je izazov koji subjektu onemogućava da se okrene traženju drugog voljenog objekta.
Subjekt uklanja voljeni objekt i sebe
Ovo se manifestuje fizičkim ubistvom voljenog objekta, kome sledi fizičko samoubistvo, ili se to čini na psihičkom planu. Psihički to izgleda tako što subjekt napušta – ubija u svom svetu voljeni objekt, ali pritom nastavlja da živi tako što ubija sebe – odavanjem alkoholu, kockanju, napuštanjem posla, zapuštanjem zdravlja, generalno opštim uništavanjem svega vrednog u svom životu.
U ovom modelu se uglavnom radi o „patološkim“ vezama, gde je procena subjekta da je, na jednoj strani dao sve što je imao, i na drugoj, da ne postoji nijedan drugi objekt koji bi njemu mogao dati ono što bi zadovoljilo njegovu potrebu za ljubavlju. Iz ugla normalnog je vrlo teško razumeti ovakvu procenu, pa bi bilo prilično zahtevno da to detaljno razradjujem. Ono što ipak mogu reći jeste da je u osnovi svega toga bazično nepoverenje subjekta u ljude, pa je čin ulaska, otvaranja svog sveta kroz razmenu sa drugim bio faktički jednosmerna ulica.
Subjekt kažnjava voljeni objekt
Ovde dakle nemamo uklanjanja, uništavanja voljenog objekta, nego kažnjavanja u vidu psihičkog ili fizičkog maltretiranja. Fizičko maltretiranje je jasno po sebi i uključuje sve sem ubistva voljenog objekta. Psihičko kažnjavanje može biti manifestovano verbalnim napadima, pretnjama, beskonačnim raspravama, ili na drugoj strani ignorisanjem, durenjem, vidljivom patnjom, pretnjama sucidom, i sl. Poseban vid psihičkog kažnjavanja je vraćanje istom merom, odnosno prevara voljenog objekta ili bar davanje povoda da voljeni objekt poveruje da je to učinjeno.
U bilo kom vidu da se pokazuje, iza ovog modela stoji psihološka pozadina procene da je voljeni objekt „popravljiv“, te kazna ima svrhu da se šteta poništi, i objekt ponovo dobije kvalitet za zadovoljenje potrebe za ljubavlju.
Dinamički gledano, u ovakvim vezama nema jasne procene subjekta po pitanju srazmere u razmeni ljubavi. Zato se subjekt obično preispituje, razmišlja o svojoj krivici, što ga čini manje determinisanim, nego u prethodnim modelima. Obično je tu tema da li je subjekt dao dovoljno ljubavi voljenom objektu, i da li je prevara samo rezutat tog greha subjekta. Medjutim, retko to biva dovoljno da subjekt prebaci odgovornost na sebe, već prevagne bes, kroz procenu da je ta neistina iskorišćena kao razlog za prevaru.
Subjekt oprašta voljenom objektu
Zamišljena ili učinjena prevara u ovom modelu motiviše subjekta da oprosti voljenom objektu. Neko se može ponovo upitati kako se može oprostiti nešto što nije učinjeno? Rekao sam ranije da je to zato što zamišljeno u našem psihičkom može imati težinu kao i potvrdjeno, no ovde bih dodao još nešto. Nekad je taj oprost ustvari samo zadržavanje za sebe te sumnje, makar ona bila i opravdana, čime subjekt faktički oprašta.
Što se tiče samog kvaliteta opraštanja, tu se mogu prepoznati dva načina.
U prvom, subjekt zaista oprašta, i kroz taj oproštaj poništava, zaboravlja „delo“ i nastavlja kao da ništa nije bilo. Ovo poništenje, predstavljeno zaboravljanjem je nužni uslov da bismo oproštaj definisali kao takav. Jer kako bi drugačije nešto bilo stvarno oprošteno, kada je opet uslov da bi nešto bilo tema oproštaja da je procenjeno kao važno. Hoću reći da se ne može važno učiniti nevažnim time što mi to tako odlučimo, pod jedan, a pod dva, čak i da to možemo, to „ne-važno“ se automatski zaboravlja, jer mi uopšteno ne možemo pamtiti ono što nam nije bitno. Znači sve dok pamtimo, to je važno i proizvodiće emociju, jednako nema oproštaja.
Drugi način to implicitno dokazuje, pošto tu imamo oproštaj bez zaboravljanja, tj. poništavanja „dela“, gde to što je učinjeno ostaje živo u psihičkom svetu subjekta. Pošto i dalje egzistira procena koja stvara emociju, to se svodi samo na uzdržavanje subjekta od činjenja po njoj, što nema nikakve suštinske veze sa opraštanjem. Upravo to se i vidi u povremenom izbijanju ovih potisnutih emocija, pa takvo „opraštanje“ nekad izidje na nos parneru i biva gore mučenje, nego da „oproštaja“ nije bilo.
Psihološka pozadina pravog opraštanja kod prevare može nastati na proceni subjekta da je voljeni objekt toga vredan, da u toj meri ispunjava potrebu subjekta, da ima pravo na sreću čak i takvog tipa. Ovo bi se približavalo pravoj ljubavi, za koju smo utvrdili da je toliko retko moguća kod ljudi, da faktički nije moguća. Tako bi se „smrtnički“ oproštaj standardno svodio na procenu subjekta da medjusobna razmena ljubavi sa voljenim objektom nikada nije bila potpuno zadovoljavajuća ni za jedno u toj vezi, te čin prevare nije ništa drugo nego logičan dogadjaj. Drugim rečima, subjekt procenjuje da taj čin nije narušio onaj bazični stepen zadovoljenja, ili, figurativno rečeno, kao da mu je oteto nešto što svejedno nikad nije bilo njegovo.
Na drugoj strani, kod onog „kao oproštaja“, gde nema poništenja, subjektova procena je slična kao kod prethodnog modela kažnjavanja. Jedina razlika je u tome što subjekt procenjuje da bi direktno kažnjavanje voljenog objekta u svrhu popravljanja moglo dovesti do gubitka voljenog objekta.
* * *
Za kraj ove priče o ljubomori bih rekao da i potpuno odsustvo ljubomore može biti indikativno, pošto smo rekli da mi ne možemo odvojiti ljubav od poseda. Ukoliko je dakle to odsustvo ljubomore autentično, to može samo značiti da voljeni objekt nema tu specifičnu težinu, odnosno ničim se nije kvalifikovao za iole značajnije zadovoljenje potrebe za ljubavlju. Razlog tome ne mora biti nužno u voljenom objektu, već i u subjektovoj sputanosti, tj. blokadi u razmeni emocija vezanih za ljubav, što ga čini samo parcijalno investiranim u vezu.
Autor: Prof. dr Milan Milić
