Neko će se možda upitati šta to ima novo da se kaže o hrabrosti i kukavičluku? Zar to nije nešto što prosto vezujemo za spremnost da prevazidjemo svoje strahove – hrabrost, ili da im podlegnemo – kukavičluk?Da, tačno tako. Ovo jesu termini za pojmove kojima opisujemo dva tipa držanja i ponašanja, koji nastaju iz odnosa osobe prema nekoj pretnji. Nekad se ti tipovi držanja i ponašanja definišu kao osobine ličnosti, pa kažemo da je neko hrabar ili kukavica, dok je to ponekad situaciono odredjeno, kada prokomentarišemo da se neko poneo hrabro ili kukavički. Time je u svakodnevnom poimanju ove teme praktično sve rečeno.
No da li je to sve? Možemo li prosto zanemariti ono što stoji iza ovih manifestnih, vidljivih tipova držanja i ponašanja? Kako oni uopšte nastaju? Zašto je neko generalno hrabar, a neko generalno strašljiv? Na drugoj strani, kako neko generalno strašljiv može u odredjenoj situaciji pokazati veliku hrabrost, i obrnuto, zašto hrabar nije uvek hrabar?
Možemo li, dalje, spremnost za savladavanje svake pretnje nazvati hrabrošću, a nespremnost kukavičlukom? Drugim rečima, postoji li razlika u kvalitetu pretnje, ili tu možemo strpati sve što nam se isprečilo na putu ostvarenja naših potreba? Ako postoji, onda nisu sve pretnje izazov samo za našu hrabrost, već i za pamet. Konačno, mogu li nekad hrabrost i kukavičluk u pojavnom, sakrivati svoje opozite u psihološkoj pozadini?
Meni se čini da ova pitanja zahtevaju odgovore, pre svega zato što ove oblike držanja i ponašanja visoko vrednujemo i kod sebe i kod drugih. Nema, naime, tog čoveka koji neće osetiti divljenje prema nečemu što mu izgleda kao hrabar čin neke osobe, niti onoga ko neće s nipodaštavanjem, do gadjenja, gledati na kukavičluk. Isto tako, nema onoga ko neće doživeti sebe vrednim kada pokaže hrabrost, i osetiti bolnu žaoku srama, inferiornosti, krivice, kada postupi kukavički. Drugi razlog potrebe za odgovorima na postavljena pitanja je to što ne verujem da ih i oni koji misle da ih imaju, stvarno imaju.Prema tome, ja ću ovde pokušati da vam predstavim moje vidjenje hrabrosti i kukavičluka, i to tako da obuhvatim i odgovore na navedene nedoumice.
ŠTA JE HRABROST?
Moja definicija hrabrosti glasi: Hrabrost je odbijanje da se prihvati manje od života.
Bilo mi je jako zanimljivo što praktično svi pacijenti kojima sam izneo ovu definiciju hrabrosti kažu da se slažu sa njom, kao i da im je potpuno jasno o čemu govorim. Posle se ipak ispostavljalo da je to više intuitivni doživljaj, nego pravo razumevanje tog iskaza.
Čim se, naime, pomene odbrana života, to većini zazvuči kao nešto što logično ide uz hrabrost i time je apriorno prihvaćeno. Medjutim, ono što većini promiče, jer se kao podrazumeva, jeste pitanje šta je u toj definiciji “život”? Isto tako, niko se ne pita zašto tu nema aktivne borbe, što bi nekako išlo uz hrabrost, nego samo “odbijanja”? Ili, šta biva posle tog odbijanja “manjeg od života”? Je li to onda izbor smrti? Pretpostavljam da ni dobar broj vas koji ovo čitate nije načisto šta je “pesnik hteo da kaže”, pa evo tumačenja.
Pre svega, pod životom ja smatram samo ono što je celo, što je puno ili ispunjavajuće, ono što je apsolutni opozit ne-življenju. Svakodnevni govor bi to nazvao “življenje punim plućima”. Na drugoj strani, sve ono što to nije, što je invalidno, deficitarno, polovično, ja zovem životarenje, ili lagano umiranje.
Ali šta je to “celo” i “puno” kada govorimo o životu? Mnogi će takve opise asocirati sa ispunjavanjem svake želje, ostvarenošću na svim poljima, nekakvom idiličnom, neprekidnom radošću življenja. Da, to bi zaista bilo “celo” u apsolutnom smislu. Nažalost, tako nešto ne postoji u ovom svetu, nije nam dostižno, kao ni bilo šta drugo u toj savršenoj, apsolutnoj sferi. U ovom svetu prepunom ograničenja tu punoću moramo tražiti na drugom mestu. Za mene to tajanstveno mesto ne može biti ništa drugo nego ispunjenje naše posebnosti, našeg dominantnog koda, odnosno skupa potreba koji svakoga od nas odredjuje kao jedinstvena bića na ovoj planeti.
Svi koji su čitali moju knjigu Čovek u istini znaju o čemu govorim. To su one potrebe u našem biću koje predstavljaju srce našeg života. Dokle god to srce kuca, figurativno rečeno, tj. dokle god se te potrebe zadovoljavaju na adekvatnom nivou, dotle život u nama živi svoju punoću. Ako od njih odustanemo, onda nestajemo i mi, kao ono što jesmo u istini. Tada od nas ostaje samo neki opšti čovek, neka bezlična persona, NN osoba koja se i dalje odaziva na naše ime, dok nas ustvari tu nema. Nije mali broj takvih ljudi koji tek pretiču svoje živote, uvereni da ih zaista žive.
Ne sumnjam da razumete na šta mislim. Primera radi, neko ko je u istini talentovan za slikarstvo, nikada neće stvarno živeti u odelu uspešnog ekonomiste, bez obzira koliko mu taj posao novca doneo. Osoba koja odabere miran porodični život, dok u istini ima izraženu potrebu za avanturom i profesionalnim postignućem, neminovno gubi sebe. Isto tako, neko ko se nekritično prilagodjava drugima, da ne bi ostao sam, ulazi upravo u visoki rizik da bude jako usamljen. Jer, naravno, onaj ko nema hrabrosti da bude iskren sa ljudima, taj će onda dobiti istu tu laž zauzvrat, i tu onda bliskosti nema.
Svi ovi ljudi životare, jer nemaju hrabrosti da žive, odnosno odbiju ono što prelazi crvenu liniju života. Upravo ta crvena linija je razlog zašto koristim termin odbijanje, a ne borba. Borba je termin koji isuviše upućuje na neku aktivnu komponentu, agresiranje, čak i osvajanje. Kad neko zna gde su crvene linije njegovog života, on ima stav, koji može nekad voditi borbi, nekad povlačenju, no sve je i uvek u službi očuvanja života. Ovo dalje implicira da borba nije uvek eksplicitni pokazatelj hrabrosti, kao što ni povlačenje ili pasivnost nisu uvek znak kukavičluka.
Recimo, postoji veliki broj ljudi koji rade poslove koje mrze, ali ostaju i trpe, jer kažu da im to omogućava izdržavanje porodice. U pojavnom svi oni rade istu stvar, no u psihološkoj pozadini to može biti i hrabrost i kukavičluk. Kako?
Hrabri osvešćuju da njihovo biće ne bi živelo ukoliko bi ugrozili porodicu, odnosno ukoliko bi ugrozili krucijalne potrebe koje im ona zadovoljava, npr. ljubav, prokreaciju, sigurnost, pripadanje. Pošto bi davanje otkaza i potraga za ispunjavajućim poslom moglo naneti štetu porodici, ovo je i dalje legitimna hrabrost u odbrani onoga što su dominantne potrebe te osobe. Takve ljude ćete prepoznati po tome što ne kukaju, ne prebacuju svojim bližnjima krivicu za svoj izbor, nisu stalno kivni i neraspoloženi zbog tereta koji nose, već stoički trpe.
Kukavice, na drugoj strani, isto misle da im je porodica na prvom mestu, i da zato rade posao koji ne vole, ali greše. Oni žive u nekoj formi ne-znanja istine o sebi (o ovim formama pogledati u knjizi Lečenje istinom), gde porodica nije ono što čini esenciju njihovog života, nego to, recimo, može biti profesionalno ostvarenje. No kako se plaše rizika od potrage za novim poslom, ali i osude okoline, oni vole da veruju da je to ipak zarad interesa porodice. U suštini, oni time odustaju od svog života zbog sopstvenog komfora (udobnosti) i komformizma (povladjivanja mišljenju većine). Prepoznaćete ih po svemu suprotnom od onih hrabrih – stalno kukaju, traže zahvalnost koje nikada nije dovoljno prema “žrtvi” koju oni prinose, ljuti su na ceo svet, itd.
Nemojte sada pogrešno shvatiti da ovim kukavicama nije stalo do svojih bližnjih. Ne, njima je stalo, ali ne onoliko koliko misle da jeste. Svakako, ovaj primer sam odabrao uprkos tome što nije tipičan za razmatranje hrabrosti, baš zato da biste razumeli da se hrabrost ne ogleda samo u situacijama kada treba “na strašnom mestu postojati”. Hrabrost je svakodnevna pojava i celoživotni izazov. Ona se testira na svakom našem značajnijem izboru, kao odluka da se odbije manje od života.
* * *
Iz rečenog se nameće da hrabrosti ne može biti bez samospoznaje. Jedan moj pacijent je na moje pitanje šta je to hrabrost odgovorio: “Ma lako je biti hrabar, samo treba da se borite protiv svake pretnje, ali je teško biti mudar.” Jeste da je skroz promašio ovim iskazom, ali mi je interesantno da je u njega ubacio dva krucijalna pojma za ono što ja zovem hrabrošću.
Naime, da bismo uopšte govorili o hrabrosti, po meni, uslov je znanje o sebi i spremnost da se za tu istinu plati odgovarajuća cena, a to bi moglo ličiti na mudrost. Jer borba za sebe, bez znanja o tome za šta se neko bori može biti samo glupost ili ludost. Dakle, na neki način, zaista hrabri ljudi, nužno moraju da budu u dovoljnoj meri i mudri. Uostalom, mi i kažemo za nekoga ko se bori ili ulazi u rizik koji je nerazuman da je “ludo hrabar”, ili čak “glup”. Medjutim, malo ko razumeva do kraja zašto je to nerazumno, ludo ili glupo, šta se krije iza toga, pa time u tom opštem sudu retko ima kritičnosti.
Ko bi, na primer, odluku Pola Gogena (francuski slikar, 1848-1903) – da ostavi odlično plaćen posao, ženu koju voli, četvoro dece, ode na Tahiti u pedeset i drugoj godini, i sve to da bi se posvetio slikanju – nazvao hrabrošću? Većina bi to kvalifikovala kao ludost, glupost, ili u najmanju ruku nemoralan čin prema porodici. No, ne razmišljaju šta bi od njega ostalo da je prešao svoju crvenu liniju života? Kome bi valjao takav? Sebi izvesno ne, a verujem da ni ta porodica ne bi imala nikakve vajde od čoveka koji “lagano umire”. Zbog toga je za mene ovo autentični čin hrabrosti.
ŠTA JE KUKAVIČLUK?
Sve ovo što sam rekako o hrabrosti praktično predstavlja i suštinu kukavičluka, samo obrnuto. Medjutim, kako znate da ne volim podrazumevanja, ipak ćemo to morati zaokružiti. Iz definicije hrabrosti, dakle, izlazi da je kukavičluk prihvatanje onoga što je manje od života, tj. životarenja.
E sad, iako to liči na izbor života po svaku cenu, jasno je da je to ustvari prihvatanjezagrljaja smrti. O čemu se radi? Pa život po svaku cenu može biti jedino život tela, dok se duša, kao naš istinski život, prepušta na milost i nemilost smrti. I baš to vrednovanje tela više nego duše, predstavlja kvalitativnu razliku u odnosu na one hrabre.
Bez spoznaje šta se mora braniti da bi se život u njima očuvao, kukavice faktički žive od milostinje, od mrvica koje su im preostale posle gozbe koju im je smrt priredila. Zbog toga oni, kako rekoh, i ne žive zaista, nego lagano umiru, i zato je nemilosrdno tačna ona narodna da hrabri umiru samo jednom, a kukavice svakog dana svog tzv. života.
Ovo je ujedno i direktan odgovor na pitanje s početka ovog poglavlja: da li hrabrost vodi u smrt ili u život? Iz rečenog vam je to izvesno jasno, no podvući ću još jednom: hrabri uvek biraju život, makar to vodilo i u fizičku smrt, dok kukavice uvek biraju smrt, koliko god izgledalo da su izabrali život.
Pretpostavljam da razumevate svu simboliku ovih mojih pomalo pompeznih rečenica, i da nećete sada shvatiti da su naši životni izbori tako dramatični. Naravno da nisu, i naravno da je malo ljudi bilo, i malo će njih biti u situaciji u kojoj su bili Sokrat, Knez Lazar, ili Djordano Bruno. Takva iskušenja, gde se bira izmedju fizičke i duševne smrti, se nama smrtnicima samo iznimno dešavaju. Ja govorim o onome što je razdelnica izmedju punoće i nedostatka, celog i parcijalnog, zdravog i invalidnog života.
Isto tako, ne treba shvatiti da se i greške u tom smislu ne mogu popraviti, da su to putevi bez povratka. Naša duša, na sreću, ima veliku regenerativnu sposobnost, te je i ta parcijalna smrt više reverzibilna hibernacija, nego konačna šteta. Medjutim, kako smo svi skloni da dušu shvatamo olako, verujući da su njene potrebe više fiktivne, nego faktičke, to je razlog zašto moram ovo potencirati.
Nisam, naime, do sada sreo osobu koja stvarno zna, odnosno opravdano veruje u istinu da sa potrebama duše nema šale. Nekad je to znanje veće, nekada manje, ali nikada potpuno, što sam i nagovestio u rezimeu priče o hrabrosti. Čak i ti koje zovemo hrabrima umeju da posustanu na nekom testu života i odaberu ne-život. Hoću da kažem da u stepenu do koga dopire njihovo znanje o sebi oni brane te crvene linije, no to znanje o sebi je i kod njih često deficitarno, pa dolazi do propusta u toj odbrani.
Prema tome, razliku izmedju onih koje uobičajeno zovemo hrabrima i onih koje smatramo kukavicama, ja vidim isključivo u tom stepenu znanja o sebi, i sledstvenom uvažavanju potreba duše. Prethodno sam to nazvao mudrošću, i što je više te mudrosti, to je više i hrabosti. Prosto nije moguće znati šta vam je važno i to ne braniti. A kako metodologiju dolaska do mudrosti ja vidim u disciplini duha, to je i ovaj segment ljudskog ponašanja uvršten u ovu knjigu.
* * *
Mislim da ste kroz ovaj teorijski deo o hrabrosti i kukavičluku shvatili sve što je krucijalno za ovu temu. Medjutim, kako teorija teško može biti prihvaćena bez prakse, odnosno preći u pravo znanje, u mojoj novoj knjizi Disciplina duha možete pročitati kako ova borba za punoću života može izgledati na primeru jedne moje pacijentkinje.
Iz nove knjige Disciplina duha, prof. dr Milana Milića
