Mi ljubav obično smatramo emocijom, no ja, kako znate, ljubav vidim kao potrebu. Mogu, doduše, da dozvolim da postoje „ljubavne“ emocije, ili čak i osećanje ljubavi, ali to više iz semantičkih razloga. Bilo bi, naime, nezgodno reći da prema nekome osećate „voljenje“, te ima smisla reći osećanje ljubavi, sve dok imate na umu da je ljubav ustvari potreba. I to ne bilo koja, nego najvažnija psihgena potreba.
Izmedju ostalog, u to me je uverilo i iskustvo u radu sa pacijentima koji imaju emocionalne probleme, kod kojih sam u većini slučajeva prepoznao upravo dinamiku vezanu za ovu potrebu. Svi mi imamo potrebu da volimo i budemo voljeni, što se manifestuje kroz razne oblike emocionalnih doživljaja, i to kako onih koji govore o realizovanoj, tako i onih koji upućuju na nerealizovanost ili ugroženost te potrebe.
Ovde se nemojte zbuniti, pošto čašu ljubavi skoro pa niko nije napunio do vrha, te realizovana ili zadovoljena potreba za ljubavlju uglavnom znači dovoljno, a ne potpuno i zauvek. Ovo je generalno važno zapamtiti za temu ljubavi, jer onoliko ljubavi koliko nama treba, najpre u smislu primanja, nikada nećemo dobiti, i to je gola istina. To verovatno znate, jel da? Ili ipak ne znate? Kako me ne bi čudilo ni jedno, ni drugo, pre nego što predjemo na same emocije, osvrnuću se kratko na tu istinu.
Možda baš zato što je gola, mnogi skreću pogled od nje, pri čemu ne znam da li se stide što je istina gola ili što su oni time ogoljeni? Da, ogoljeni, jer ta istina implicira da ni mi ne možemo drugome napuniti čašu ljubavi. Prosto kao ljudi nemamo taj kapacitet. Zašto? Zato što tu čašu može napuniti samo bezuslovna ljubav, što znači da nas neko voli bez ikakve zadrške, zamerke, zanovetanja, primedbi, očekivanja, svega onoga što bi mogao biti neki uslov. Kako je ta prava, apsolutna ljubav nama nedostižna, mi onda uvek ostajemo uskraćeni za tu potpunost zadovoljenja. Ako mislite drugačije, podjite od sebe.
Ukoliko stvarno verujete da je vaša čaša ljubavi dupke puna, zapitajte se da li bi vam prijalo još više posvećenosti, odanosti, bliskosti, brižnosti, nežnosti, prihvatanja, razumevanja? Ili bi možda to odbili, kao što sit odbija hranu? Pitam tek usput, pošto sve i da mi kažete da vam ne bi prijalo i da biste odbili, ne bih verovao da ste iskreni.
Možda ne osvešćujete ili ne želite da osvestite, ali niko u istoriji čovečanstva nije odbio ljubav, a teško da nova istorija kreće baš od vas. Ono što mi ponekad odbijamo nije ljubav, nego njena cena, zapamtite to! Kako sam gore napomenuo, nama ljudima nije dostižna ljubav koja nema uslov, što nije ništa drugo nego cena koju za tu ljubav moramo platiti.
Osvrnite se oko sebe i recite mi ko vas voli bez uslova? Majka možda, ili otac, ili vaša deca, možda prijatelji? Obično se misli da su roditelji, najpre majka, ti koji vole svoju decu bez uslova. Ima tu istine, no je li to cela istina? Prvo, koga vole roditelji kada nas vole? Koga vi volite u vašoj deci? Volite li njih ili sebe u njima? Taj odgovor niko nikad neće moći izvesno dati, pošto su deca naš produžetak, naša krv, naši geni, i kako onda biti siguran da opet nismo samo sebični.
No, da pretpostavimo i da možemo, dobro razmislite da li nas naši roditelji vole bez ikakvog uslova i da li mi isto tako volimo našu decu? Prisetite se detinjstva i recite mi iskreno – ustvari ne meni, nego sebi – da li poruka sa kojom ste odrastali zvuči ovako: „Kakav god da si, šta god da radiš, kako god da se ponašaš, bez obzira na sve, ja te volim potpuno isto“?
Možda ste tako nešto i čuli od vaših roditelja, ali da li ste poverovali? Jeste li odrasli u uverenju da vaši roditelji sve vaše mane prihvataju, da ne kažem vole, kao i vaše vrline? Volite li vi svoju decu isto i kada su dobri djaci, ponašaju se lepo, uzvraćaju vam ljubav, i na drugoj strani kada su bezobrazni, kada vas razočaraju, kada su lenji, bahati, neodgovorni? Ukoliko se pozovete na ono čuveno da roditelj sve može da oprosti, jeste li svesni šta to podrazumeva? Reći ću vam, oproštaj podrazumeva da ste za nešto bili krivi, a može li biti kriv neko kome se ne postavlja zahtev – uslov da bude prav? Meni bi to bilo logički neodrživo.
Dakle, iako su roditelji najbliže toj ljubavi bez uslova, ni oni je, po mom uverenju, nikad ne dostižu. Ima li smisla po tome išta dalje govoriti o relaciji sa rodjacima, prijateljima, supružnicima, itd? Cenim da nema.
Mi znači volimo koliko čovek može da voli, što je u intenzitetu i kvalitetu različito od osobe do osobe, ali nikad u meri koja bi odgovarala aposolutnom – bezuslovnom. Uostalom, mi ni sami sebe ne možemo da volimo bezuslovno, što je tek paradoks. Iako imamo autentičnu potrebu da sebe volimo, tek tu smo vrlo kreativni da smislimo raznorazne uslove da bismo u tome uspeli. Deluje pomalo glupo, ali je tako, i o tome sam govrio više u članku o problemu samouvažavanja.
Posle ove tužne istine o nikad skroz zadovoljenoj potrebi za ljubavlju, treba reći da i mnoge druge potrebe dele sličnu sudbinu. Retki su oni koji svoj potrebu za uspehom, sticanjem, pravdom, sigurnošću, redom, igrom, kreativnošću, itd., ostvare u potpunosti. Stvar je u tome da je svet, kako sam mnogo puta rekao, naš limit, te će i zadovoljenje potreba biti postignuto tek u manjoj ili većoj meri, a skoro nikad do kraja. Neću se dalje na tome zadržavati, nije tema, ali sam smatrao da je vredno pomena da ne biste pomislili da je to ekskluzivitet ljubavi.
* * *
Vraćamo se emocijama koje su povezane sa potrebom za ljubavlju na ovaj ili onaj način, i tu moram da primetim još jednu stvar. Već sam rekao da je ljubav krucijalna psihogena potreba u nama, pa bi bilo za očekivati da postoji i mnogo emocija koje su u nekoj relaciji sa njom. Tako i jeste, s tim što bih ja dodao da, po mom uverenju, skoro svi emocionalni doživljaji mogu naći svoju konekciju sa ovom potrebom.
Prosto ne znam kako bi bilo koji emocionalni doživljaj mogao zaobići svoju vezu sa ljubavlju, tj. kako bi bilo koja procena iz koje ta emocija nastaje mogla da ne dotiče zadovoljavanje, ugrožavanje ili nezadovoljenost te potrebe. Medutim, to bi ipak bilo previše konfuzno, pa ću ovde opisati one emocije koje su najdirektnije povezane sa ljubavlju, i to bez ljubomore, koju ću predstaviti u posebnom članku. Svakako, oni koji su zaniteresovani da se upoznaju sa svim emocijama iz ove grupe, moraće o tome da pročitaju u knjizi Čovek u istini.
Bliskost
Bliskost je osećanje koje izlazi iz procene osobe (subjekta), da neka druga osoba (objekt) deli sa njom slična interesovanja, stavove, vrednosti. Pritom treba naglasiti da je za ovu emociju, kao i za većinu onih koji slede, potrebno da subjekt bude potpuno uveren da ta druga osoba (objekt) zaista ima autentična uverenja po odredjenoj temi. Hoću da kažem da neko usputno, izlažirano interesovanje za neku oblast, ili neki mlak stav, ili upitno vrednovanje neće uspeti kod subjekta proizvede ovo osećanje.
Potrebno je, dakle, da se „slika i ton“ skroz pogode da bi naš razum i emocionalni mozak to protumačili kao medjusobno razumevanje, jednako medjusobno prihvatanje, a što je na kraju jednako nečemu što je simbolika ljubavi. Zato je bliskost jako prijatno osećanje koje može u odredjenoj meri, po sebi, zadovoljiti potrebu za ljubavlju. Ne mali broj ljudi održava svoju „dušicu“ živom samo na toj razmeni bliskosti.
Ovome bih dodao samo da potpuno poverenje nije nužni uslov kod ovog osećanja, ali je svakako poželjno. Možete, naime, sa nekim vrlo blisko saradjivati, provoditi mnogo vremena u zajedničkim poduhvatima, a ipak da nemate taj stepen poverenja da bi ga pustili u svoj intimni svet.
Intimnost
Intimnost mnogi izjednačavaju sa bliskošću, medjutim to, po meni, nije isto. Da bi subjekt bio u intimnoj relaciji sa nekom drugom osobom (objektom), bez obzira da li je to partnerska ili prijateljska veza, on mora da mu otvori vrata svog intimnog sveta, što nužno uključuje dve vrste procene:
1. procenu da je druga osoba dovoljno vredna da zadovolji dominantne potrebe subjekta
2. procenu da ta osoba nije pretnja za subjekt
Ova druga procena upravo ukazuje na tu razliku u odnosu na bliskost. Za razliku od bliskosti, dakle, u dinamičkoj osnovi nastanka osećanja intimnosti je neophodan uslov odnos potpunog poverenja subjekta prema objektu. To liči na prethodni uslov autentičnosti o kome smo govorili kod osećanja bliskosti, samo što je ovde to još eksplicitnije. Osećanje intimnosti se inače često nadogradjuje na prethodnu bliskost, gde bi uobičajen primer bile ljubavne veze iz prethodnog prijateljstva.
Jasnoće radi, intimom smatram sve ono što prelazi granicu zone koja nas imaginativno ili fizički odvaja od drugog. Na fizičkom planu, to je zona od oko 15 cm oko našeg tela, dok u psihičkom smislu to znači da sa nekim delite ono što je najskrivenije u vama – obično neke slabosti, grehove, tajne želje, jednom rečju ono zbog čega bi vas drugi osudili, odbacili, gledali drugim očima.
Nežnost
Nežnost se oseća prema objektima (osobe, stvari, životinje), koje subjekt procenjuje kao posebno značajnim za zadovoljenje njegovih potreba, a koji bi mogli biti povredjeni ako subjekt ne kontroliše svoju fizičku snagu ili svoje negativne emocije.
Ovakva konstelacija štićenja od sebe može biti: 1. realna, recimo kada je u pitanju dete, 2. privremena – neko je bolestan, i 3. zamišljena – standardna nežnost prema partneru. To je u suštini osećanje koje proističe iz povlačenja svega „opasnog“ u subjektu, tj. onoga što može ugroziti objekt od značaja.
Ovaj emocionalno – motivacioni kompleks subjekta, objekt treba da doživi kao osećanje prijatnosti, ušuškanosti, sigurnosti.
Brižnost (posvećenost)
Brižnost (posvećenost) je osećanje koje subjekt stvara sledećim dvema procenama:
1. neka osoba (objekt) ima krucijalan značaj u zadovoljenju dominantnih potreba subjekta – ljubavlju najpre
2. uslov za ovo zadovoljenje je da osobi (objektu) budu omogućene maksimalne mogućnosti za rast i razvoj
„Rast i razvoj“ ne treba povezivati isključivo za decu, nego i za odrasle osobe. Iako, naime, emocija posvećenosti najčešće nastaje u relaciji roditelj – dete, kvalitetne partnerske ili prijateljske veze takodje uključuju ovakvu vrstu procene i sledstvenog emocionalnog doživljaja.
Za pretpostaviti je da motivacioni supstrat posvećenosti podrazumeva živu i stalnu usmerenost subjekta ka razumevanju i pomoći da objekt realizuje svoj potencijal. Iz toga sledi da je obavezan uslov ostvarenja ovog motiva jako dobro poznavanje objekta, što, pored razmišljanja, podrazumeva i visok stepen uosećavanja – empatije.
Iako se teorijski brižnosti ili posvećenost može osećati prema jednom ili više objekata, u punom obimu je to realno moguće samo prema jednom objektu, upravo zbog visokih standarda činjenja na koje to osećanje motiviše. Zato bih, kada bih ljubav shvatao kao emociju, i kada bi me neko pitao koja emocija najviše na nju liči, ja odgovorio da je to baš posvećenost.
Odanost
Odanost (verovatno od osnove dati se, davati) je emocija koja nastaje trostrukom procenom subjekta:
1. ta osoba ima značajnu ulogu u zadovoljavanju potrebe za ljubavlju – „voljeni objekt“
2. davanjem prednosti nekom svom drugom interesu, voljeni objekt bi osetio bol povredjenosti i napustio subjekta
3. nanošenje bola voljenom objektu i njegov gubitak znači trajnu uskraćenost u zadovoljavanju potrebe za ljubavlju uopšte
Bilo da je u pitanju prijateljska ili partnerska relacija, ovo davanje prednosti se najčešće iskušava onda kada je subjekt u prilici da bira izmedju voljenog objekta i njegovih neprijatelja u bilo kom smislu, ili izmedju nekih svojih principa i voljenog objekta. Jedina specifičnost kod partnerskih odnosa je iskušenje davanja sebe drugoj osobi, gde nije reč ni o principu, ni o neprijatelju, nego o sopstvenom zadovoljstvu kojim subjekt povredjuje voljeni objekt. Ovakve situacije dovode do intenziviranja i osvešćivanja osećanja odanosti.
Mi često mislimo da je odanost nešto što ide iz moralnih pobuda, ali je to pogrešno, jer to onda nije odanost, nego osećanje lojalnosti. Iza prave odanosti uvek stoji strah od bola zbog gubitka voljenog objekta i sledstvene osude na život bez ljubavi. Iza osećanja lojalnosti isto tako stoji bol, ali od gubitka samouvažavanja i sledstvenog osećanja krivice.
Odanost se takodje meša sa vernošću, koja je ustvari ocena postupanja neke osobe, a ne emocija po sebi. Vernost je ustvari motivacioni supstrat, tj. forma činjenja motivisana odanošću.
Sažaljenje (milost)
Sažaljenje je emocija koja nastaje subjektovim usvajanjem procene, koja je doneta od strane objekta, a koja objektu donosi neku vrstu patnje. Prevedeno na običan jezik, reč je o identifikaciji subjekta sa nekim ko pati, što proizvodi snažnu motivacionu komponentu da mu se pomogne. Pritom objekti mogu biti i druga živa bića, ne samo ljudi, jer mi imamo sposobnost da usoećavamo sa svim stvorenjima koja imaju emocije. Ovo tim pre što je jedna od naših osobina da lako antropomorfizujemo – dajemo ljudske odlike predmetima i bićima oko nas.
Iako verujem da je opštepoznato, ipak smatram vrednim za podsetiti da sažaljenje prema ljudima implicira procenu da je ta „sažaljevana“ osoba slabija od subjekta. Bilo da je to trajna ili privremena slabost, osoba – objekt sažaljenja prepoznaje tu procenu subjekta, i to joj generalno ne prija. Štaviše, pored potencijalne prijatnosti koju sažaljenje može doneti toj osobi, isto tako nije retkost da proizvede i negativne, odbrambene emocije.
Šopenhauer je u ovom osećanju video jedinu autentičnu mogućnost postojanja ljubavi izmedju dva ljudska bića. Obrazloženje je vezivao za našu nesposobnost da nesebično volimo bilo koga, te bi kod sažaljenja ili milosti subjekt ustvari voleo (žalio) samoga sebe. Tome u prilog ide i činjenica da sažaljenje možemo osećati i prema samima sebi, kao nekom ko je za nas takodje objekat iz ugla nas kao subjekta. Psihološka pozadina je ista kao i kad su su drugi u pitanju, samo je ovde primarni izvor u potrebi za ljubavlju prema sebi, o kojoj sam već govorio.
Dirnutost
Dirnutost je u osnovi zahvalnost, samo što se tome dodaje procena subjekta da je objekt to učinio onda kada se subjekt nalazi u posebno teškoj situaciji. Primeri takve specifične prilike su kada je subjekt bolestan, kada je osiromašio, kada je usamljen, slab, odbačen, itd. Naravno da takva stanja kod subjekta pojačavaju procenu značajnosti svakog postupka drugih ljudi, odnosno dovode do posebne osetljivosti. Figurativno rečeno, ta otvorena rana lako prepoznaje i prijatnost i bol, lako ju je dodirnuti – dirnuti.
Taj čin dobrog ne mora biti nešto veliko, može biti samo da se neko setio, pružio subjektu ruku kada su drugi okrenuli glavu, prosto mu se našao. Medjutim, suština dirnutosti je prethodna procena subjekta, koji se našao u toj nekoj muci, da je nevažan, nemoćan, nesrećan, nevoljen, da jednom rečju nema ništa da „da“. Na tu pred-procenu se onda nadogradjuje procena da je neko prešao preko svega toga, „pomilovao“ subjekta, i time u jednom činu „ljubavi“ poništio sve te mračne pozicije samoobezvredjivanja.
Redje se dogadja da situacija osobe – subjekta i nije toliko teška, ali kako smo mi ljudi večito potrebita bića, neki čin velikodušnosti koji je izrazito nesrazmeran našoj moći da vratimo to dobro, takodje može proizvesti ovu emociju.
Povredjenost
Povredjenostje emocionalni doživljaj iz procene subjekta da ga je neka osoba – objekt, prema kojoj oseća većinu prethodnih emocija – posebno odanost, „izneverila“, „izdala“, „prodala“. Neko za koga je subjekt verovao da gaji ista pozitivna osećanja, je pokazao da je to bila zabluda, da ga ustvari ne vrednuje, ne voli, da mu nije bitan.
Pritom takodje postoji procena subjekta da razlog za „izdajstvo“ nije dovoljno validan, već je u pitanju praćenje nekog sebičnog interesa, ili podleganje nekoj slabosti. Zato se povredjenosti može pridružiti bes, ukoliko je objekt savladiv, ili tuga i razočaranje, ukoliko preovlada procena trajnog gubitka objekta zadovoljenja potrebe za ljubavlju. Prema tome, iako je motivaciona dimenzija povredjenosti uglavnom povlačenje od objekta, pojava drugih emocija – motiva može proizvesti drugačije reagovanje.
Usamljenost
Usamljenost je osećanje iz nezadovoljene potrebe za ljubavlju, kada osoba – subjekt procenjuje da nema nikoga ko bi zadovoljio njenu potrebu za ljubavlju, i to kako u smeru davanja, tako i primanja. Nekad doduše postoje osobe koje joj pružaju ljubav, ali je kvalitet njihove ljubavi neadekvatan da zadovolji potrebu, te to čini suštinsku razliku izmedju samoće i usamljenosti.
Primer za ovu razliku može biti adolescent koji dobija ljubav od roditelja, ali nema prijatelja, ili osoba koja ima prijatelja, ali nema partnera. On je, dakle, usamljen, iako nije sam.
O usamljenosti se nema šta više reći u smislu emocije, no isto tako je ozbiljna tema za razmišljanje i rad na sebi. Isuviše je ljudi na ovom svetu, da bismo mogli tek tako prihvatiti da neko ne može naći nijednu „srodnu dušu“. Iako neka opravdanja mogu postojati, u konačnom skoru takve osobe ili previše traže, ili premalo daju. Ovo shvatite vrlo uopšteno, pošto postoji mnogo načina da se previše traži i premalo daje.
Primera radi, osoba može znati da mora da se povinuje nekim pravilima okruženja u kome živi, da ne bi bila usamljena, ali tu cenu ne želi da plati. One jednostavno zaboravljaju, ili nikad nisu saznale, da u svetu ljudi ništa nije besplatno, ljubav ponajmanje.
Tuga
Tuga ili žalost je emocija sa kojom završavam ovaj članak o emocijama povezanim sa potrebom za ljubavlju, i to ne slučajno, pošto ona govori o gubitku voljenog objekta. O ostalim emocijama (zahvalnost, čežnja, simaptija, i sl.), kako sam rekao, možete pogledati u pomenutoj knjizi.
Elem, tuga nastaje procenom subjekta da je izgubio ili će izvesno izgubiti objekt ili objekte koji zadovoljavaju, ili su bili kandidati za zadovoljenje njegove potrebe za ljubavlju – voljeni objekti. Ovi objekti su obično osobe, ali mogu biti i životinje, pa čak i predmeti koje subjekt antropomorfizuje ili personifikuje, i u njih investira svoje ljubavne potrebe.
Pritom ovaj gubitak ne mora biti trajan, već može biti i privremen, ali u tolikom vremenskom intervalu da subjekta osujećuje u zadovoljavanju ove potrebe. Takodje, kako sam naveo, ovaj gubitak može biti i pretpostavljen kao izvestan, bez obzira da li već zadovoljava ili bi mogao zadovoljiti ljubavnu potrebu.
Neki autori tugu vezuju za svaku vrstu gubitka koji ima neki emotivni značaj, medjutim to po meni ne stoji. Zašto? Zato što sve što je važna informacija, svaki objekt koji za subjekt ima dovoljan značaj, proizvodi neku emociju. Po tome bi svaki gubitak, od polomljenih crepova na krovu – ugrožavanje potrebe za sigurnošću, preko gubitka 100 eura – ugrožavanje potrebe za sticanjem, do gubitka neke socijalne pozicije – ugrožavanje potrebe za uspehom, nužno vodio osećanju tuge. Nisam siguran da će neko nužno tugovati za tim crepovima, eurima, mestom šefa, sem ukoliko se sve to nije nekako uvezalo sa procenom da to čini ili uslovljava zadovoljenje potrebe za ljubavlju. Kako to shvatiti?
Da bismo to pojasnili, setimo se rečenog u vezi naše potrebe za ljubavlju pema samima sebi. Za neverovati je da je to „voljenje“ samoga sebe mnogo teži zadatak za postići, nego ostvariti potrebu za ljubavlju drugih. Kad to kažem, ne mislim na prirodom dati egoizam našeg bića, koje uvek prati svoje interese i implicitno dokazuje tu ljubav prema sebi. Mislim na onu osvešćenu ljubav prema sebi, na ono što zovemo samodopadanje – svidjanje samome sebi, posvećenost sebi, nežnost i toplinu sebi upućenu. Nemojte to odmah vezivati za karikaturu samoljublja kod narcističkih osoba, već za onu kritičku poziciju prihvatanja i negovanja sebe, uprkos svemu onome čime nismo zadovoljni.
Vraćajući se na te razne gubitke koji nisu direktno povezani sa zadovoljenjem potrebe za ljubavlju od strane drugih objekata, možemo pretpostaviti da je ova potreba da sebe volimo jedno potencijalno pojašnjenje pojave tuge kod tih gubitaka. Pominjani gubitak socijalne pozicije tako može biti razlog za tugu, jer je subjekt izgubio nešto što je značajno doprinosilo zadovoljavanju potrebe za ljubavlju prema samome sebi. Slično tumačenje bismo mogli primeniti i na pominjani gubitak novca, ili taj urušeni krov, ali i na druge primere, tipa pada na nekom ispitu, kradje automobila, ili otkazanog letovanja.
Na drugoj strani, svi ovi gubici se mogu takodje uvezati sa realizacijom potrebe za ljubavlju drugih, tako što mogu isto tako biti procenjeni kao uslovi koji to omogućavaju. Nije daleko od pameti da neuspeh ili poraz bilo koje vrste, kao i gubitak nečega materijalnog, mogu biti procenjeni kao ono što je bio bitan uslov dobijanja ljubavi od voljenog objekta, te da je to sada izgubljeno.
Rezimirajući prethodno, treba reći da su naši emocionalni doživljaji, koji nastaju procenama da smo nešto važno izgubili, retko kada jednostavni. Uobičajeno su u pitanju kompleksi emocija, jer i ti objekti zadovoljenja najčešće učestvuju u zadovoljenju više potreba. Da to krajnje banalizujem, zamislite koliko potreba može zadovoljiti neka skupa tašna, koju je neka dama dugo gledala, štedela z anju i konalno je kupila. Sada zamislite da joj tu tašnu nako ukrade. Složićete se da tu nije nemoguće naći i osujećenje, i/ili gubitak zadovoljavanja ljubavne potrebe.
Prema tome, tuga je uvek vezana za gubitak voljenog objekta, najčešće osobe, ali i drugih objekata koje subjekt takvima vidi. Pri tome nije važno da li voljeni objekt aktivno zadovoljava potrebu za ljubavlju, ili je samo moguć u tom smislu, kao što je svejedno da li je procenjeno da će izvesno tek biti izgubljen, ili je dovoljno dugo nedostupan subjektu.
Autor : Prof.dr Milan Milić